Осице (лист)

Осице

Осице
Тип	хумористички лист
Формат	34 x 26 цм
Власник	Стева П. Видаковић
Издавач	Стева П. Видаковић
Уредник	Милан Поповић
Оснивање	1905.
Укидање	1905.
Језик	српски
Град	Београд

Часопис "Осице" је излазио од 14. септембра - 4. децембра 1905. године, сваке недеље, у Београду. Власник и издавач је био Стева П. Видаковић.

Први број листа „Осице” је објављен 14. септембра 1905. године, излазио је сваке недеље до броја 13. Од бр. 6 (1905) власник и одговорни уредник је био Стева П. Видаковић.

Цена појединачном броју била је 5 пара; од бр.10(1905) за Србију 2,60 годишње, за све остале земље 5 франака.

Штампање: Електрична штампарија "Бранко Радичевић").^[1]

Политичка ситуација у Србији је почетком 20. века била окарактерисана страначким обрачунима. Кад је почео да излази Видаковићев лист, на власти су били "самосталци" - Самостална радикална странка одвојена од "старих" радикала Николе Пашића, у споразуму са либералима. Стари радикали су настојали да сруше власт нових самосталаца, младих радикала, и жестоко су их нападали, користећи и штампу. Лист "Осице" је био на страни старих радикала и Николе Пашића. Вође самосталаца Љубо Вјетар, Јован Скерлић, Павле Ранковић, често су биле нападане и критиковане; За Скерлића су тврдили да је "нечовек", Богдана Поповића су звали "Богдан Чварак". Дипломату Живојина Балугџића су називали "полипом" који пипцима вади новац из многих каса.^[2]

Афоризми су објављивани у неколико рубрика: "Нове пословице", "Искрице", "Ловачке вести":
"Председник општине београдске израдио је кредит да поручи дрва са стране. То је сасвим излишно, послужићемо се ми о општинским изборима и домаћим батинама да разјуримо незналице из општине"
"Многи држе да је слобода исказивања мисли то кад имаш права говорити шта год мислиш. То је, међутим, погрешно. Шта је слобода исказивања мисли, то показује српски парламент. У њему ко слободно мисли - не сме да говори, а ко хоће да слободно говори - не сме да мисли"

Омиљена рубрика многих листова тог времена била је "Штампарске грешке":
"Он је радио, да покаже свету, да смо луди, уместо људи"
"Чим је заспао, он је целу ноћ кркао, уместо хркао"

Карикатуре су биле моћно оружје у време страначких сукоба. На карикатури "Самосталнско-либералска свадба" критикују се либерали као "водоноше" самосталцима: Водоноша на свадби је један од вођа Либералне странке, Стојан Рибарац, "А шта онда да очекују остали либерали?" Јован Скерлић, тада представник самосталаца, нацртан је како једном руком цепа листове из књига, а у другој држи дело "Покрадене туђе мисли", чиме се указује на то да он своје књиге "саставља маказама".
^[3]