Петар Арачић
Петар Арачић (Београд, 25. јун 1885 — Лондон, 19. октобар 1958[1]) био је југословенски дивизијски генерал. БиографијаРођен је као син генерала Вукомана Арачића прослављеног команданта Ужичке војске у Првом светском рату и Милице, био је брат Миливоја Арачића, политичара. После шест разреда гимназије у Београду, Књажевцу и Зајечару (1902), постао је питомац 35. класе Ниже школе Војне академије, а касније и 20. класу Више школе Војне академије са генералштабном припремом коју је отпочео 15. октобра 1920. године. Носилац је највиших југословенских, српских и иностраних одликовања[2]. Балкански ратови и Први светски ратУчествовао је у ратовима од 1912. до 1918. где је службовао у Шумадијској, Вардарској и Моравској Дивизији. Нарочито се истакао као командант 1. батаљона 2. пешадијског пука Књаза Михајла где је командовао операцијом ослобођења Панчева 8. новембра 1918. године, где је слављен и поштован као ослободилац Панчева и након рата као почасни становник града.[3] Између два ратаПосле Првог светског рата напредовао је у каријери, обављао више одговорних дужности, од којих су најзначајније Начелник Обавештајног одељења Генералштаба (1931-1936), и Командант Дунавске Дивизијске области (1936-1938). Такође је био и предавач на Вишој школи Војне Академије, Војни изасланик у Пољској, као и уредник часописа Ратник. Други светски рат и одлазак из земљеПочетком рата, априла 1941. године, опозван је из пензије и постављен за заменика Команданта Приморске армијске области. Након Априлског слома доспео је у немачко заробљеништво све до 1945. године, када је избегао у Уједињено Краљевство, у Лондон, где је и живео до смрти 1958. године. Од 1952. до 1955. године је био председник Српске црквене општине у Лондону. Његов гроб се налази на гробљу Кензал Грин, на северу Лондона. По речима проте Милуна Костића, бившег старешине цркве у Лондону, на његовом гробу се налази занимљив епитаф: Не тугуј реко Мораво, Ланиште село гиздаво, Миле се само одмара, попут витеза прастара. Породичне приликеДо Априлског рата становао у улици Краља Александра 56, преко пута Ташмајданског парка у Београду. Није био ожењен, и нема директних потомака. Каријера
Унапређења
Одликовања
ЗанимљивостиНарочито поштовање Петар Арачић је имао у Панчеву, где је од 1921. до 1941. и од 1944. до 1946. године једна улица носила његово име (садашња улица Милорада Бате Михаиловића). Одлуком Скупштине града Панчева 2013. године, улица у самом центру града (некадашња улица Петра Драпшина) добила је његово име.[4][5] Погледати Списак улица Панчева. Такође, и у Борчи постоји улица са његовим именом.[6]  БиблиографијаПетар је у својој каријери написао и четири књиге, војних уџбеника:
Референце
Литература
Спољашње везе |
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
