Поп (филм)

Поп
Поп
Жанр	историјска драма
Творац	Владимир Хотиненко
Режија	Владимир Хотиненко
Сценарио	Александар Сегењ
Продуцент	Сергеи Кравец, Наталија Гостушина
Главне улоге	Сергеј Маковецки Нина Усатова Елизавета Арзамасова Кирил Плетнев Анатолиј Лобоцки
Музика	Алексеј Рубников
Продуцентска; кућа	КТК «Православна енциклопедија» 20th Century Fox Мосфильм
Година	2009.
Трајање	130 минута
Земља	Русија
Језик	руски језик
Награде	17. филмски фестивал „Прозор у Европу“. Награда Савеза новинара Русије (2009). Гран при 6. међународног филмског фестивала „Сјајни анђео” (2009). Гран при међународног фестивала православне кинематографије и медија „Покров“ (Украјина, 2009). "Златни орао". Награда у категорији "Најбоља споредна глумица" - Нина Усатова. Прва Патријаршијска награда у области кинематографије Владимир Хотиненко је награђен наградом Летонске православне цркве за филм „Поп“
Веб-сајт	www.pop-movie.ru
	1506452 IMDb веза

„Поп” је руски историјски филм редитеља Владимира Хотињенка. Први играни филм снимљен под покровитељством Московске патријаршије и уз активно учешће Патријарха московског и све Русије Алексија II^[1].

Филм говори о једној од мало проучених страница у историји Великог отаџбинског рата - о активностима Псковске православне мисије. Од августа 1941. до фебруара 1944. године, свештеници из балтичких држава оживели су црквени живот на територијама које су окупирали Немци од Пскова до Лењинграда^[2].

Синопсис

Јуна 1941. мало село Тихое у Летонији. Настојатељ мале парохије, отац Александар Јонин, лежерно разговара са мајком Алевтином, бави се обичним световним пословима.

Почиње Велики отаџбински рат. Село је окупирано од стране Вермахта. Отац Александар одлучује да искористи сарадњу са непријатељем како би помогао људима. Снабдева храну, одећу и све што је потребно совјетским ратним заробљеницима у немачком концентрационом логору, усваја децу заробљеника Саласпилса и децу избеглице из опкољеног Лењинграда. Али након ослобођења села у јесен 1944. године, официри НКВД-а ухапсили су Александровог оца као сарадника и послали га у логоре Гулаг. Отпуштен из логора неколико година после рата, отац Александар је отишао да се замонаши у Псковско-печерски манастир.

Према речима режисера Владимира Хотињенка^[3]:

"...У филму нема идеолошког или дидактичког смисла, али то су открића која могу нешто да промене у уму. Уосталом, ми и даље немамо другу националну идеју осим победе у Великом отаџбинском рату. Памтимо је, поносимо се њом. Сада смо спремни да схватимо неке сложене странице рата које раније нисмо знали или нисмо могли да разумемо."