Прича о фарисеју и царинику

Прича о фарисеју и царинику (или о фарисеју и порезнику) је једна од познатих Исусових алегоријских прича која се налази у Еванђељу по Луки.

Прича приказује фарисејског свештеника, разметљивог својим врлинама, наспрам сакупљача пореза који понизно моли Бога за милост. Ова прича наглашава потребу смернеи искрене молитве.

Апостол Лука преноси да је Исус Христ следећу причи казао некима који су били уверени да су праведни, а остале људе ниподаштавали:

Два човјека уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј а други цариник. Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем. А цариник издалека стајаше, и не хтједе ни очију уздигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени грјешноме! Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се.
— Еванђеље по Луки, 18:9-14 (превод синода СПЦ)

Током 1. века, фарисеји су били познати по својом строгом поштовању Мојсијевог закона. Фарисеј у овој причи је још ревноснији од његових другова, пости чешће него што је потребно, даје десетак на све што прими, чак и у случајевима када верска правила не захтевају.^[1] Сигуран у своју исправност, фарисеј не тражи Богу опрост за своје грехе и измирење, и не добија ништа.^[1]

С друге стране, цариници - публикани (јавни службеници који су радили за Рим) су били презрени јер су сарађивали са Римским царством. Зато што су били најпознатији по прикупљању путарине и пореза они се обично описују као цариници или порезници. Ова прича, међутим, не осуђује њихово занимање (види и Лука 3:12-13), већ их описује као некога ко „препознаје своје стање недостојности пред Богом и признаје своју потребу за измирењем“.^[1] Долазећи Богу у понизности, цариник прима милост и измирење које је тражио“.^[1]