Хлор-моноксид

Хлор-моноксид
Идентификација
CAS број	7791-21-1 ;
3Д модел (Jmol)	интерактивна слика;
ChEBI	CHEBI:30198 ;
ChemSpider	23048 ;
ECHA InfoCard	100.029.312
MeSH	Dichlorine+monoxide
PubChem C ID	24646;
	InChI InChI=1S/Cl2O/c1-3-2 Кључ: RCJVRSBWZCNNQT-UHFFFAOYSA-N ; InChI=1/Cl2O/c1-3-2;
	SMILES ClOCl; ; ; ; ; ;
Својства
Хемијска формула	Cl2O
Моларна маса	86,9054 g mol−1
Тачка топљења	−120.6 °C
Тачка кључања	22 °C
Растворљивост у другим растварачима	хидролизује
Структура
Диполни момент	0.78 ± 0.08 D
Термохемија
Стандардна моларна ; ентропија (So298)	265.9 J K−1 mol−1
Стандардна енталпија; стварања (ΔfHo298)	+80.3 kJ mol−1
Сродна једињења
	Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25°C [77°F], 100 kPa).
	Референце инфокутије

Хлор-моноксид је оксид хлора хемијске формуле Cl₂O, где је оксидациони број хлора +1.

Добијање

Добија се превођењем сувог хлора преко претходно загрејаног меркуриоксида на температури од 400 °C^[3]:

\mathrm {2HgO+2Cl_{2}\longrightarrow \;Hg_{2}OCl_{2}+Cl_{2}O}

Својства

На собној температури, хлор-моноксид је блед, наранџастожут гас, који се лако кондензује у црвеномрку течност. Она кључа на 3,8 °C, при притиску од 766 mm. Оба агрегатна стања су непостојана и лако се експлозивно распадају. Гас експлодира при додиру са сумпором, фосфором или неким од једињења угљеника, а течност и при веома благом удару.^[3]

Може се сматрати анхидридом хипохлорасте киселине, јер реагује са водом у односу 1 запремина воде:200 запремина гаса на 0 °C^[3]:

\mathrm {H_{2}O+Cl_{2}O\longrightarrow \;2HOCl}

Особина	Вредност
Партициони коефицијент^[4] (ALogP)	1,0
Растворљивост^[5] (logS, log(mol/L))	-0,5
Поларна површина^[6] (PSA, Å²)	9,2

Доказивање

Састав овог једињења је доказан захваљујући својству да се са повишењем температуре распада на две запремине хлора и једну кисеоника. Густина паре је око 43,5 (H₂ = 1).^[3]

Референце

^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003. уреди
^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
^ ^а ^б ^в ^г Паркес, Г. Д. & Фил, Д. 1973. Мелорова модерна неорганска хемија. Научна књига. Београд.
^ Ghose, Arup K.; Viswanadhan, Vellarkad N.; Wendoloski, John J. (1998). „Prediction of Hydrophobic (Lipophilic) Properties of Small Organic Molecules Using Fragmental Methods: An Analysis of ALOGP and CLOGP Methods”. The Journal of Physical Chemistry A. 102 (21): 3762—3772. Bibcode:1998JPCA..102.3762G. doi:10.1021/jp980230o.
^ Tetko, Igor V.; Tanchuk, Vsevolod Yu.; Kasheva, Tamara N.; Villa, Alessandro E. P. (2001). „Estimation of Aqueous Solubility of Chemical Compounds Using E-State Indices”. Journal of Chemical Information and Computer Sciences. 41 (6): 1488—1493. PMID 11749573. doi:10.1021/ci000392t.
^ Ertl, Peter; Rohde, Bernhard; Selzer, Paul (2000). „Fast Calculation of Molecular Polar Surface Area as a Sum of Fragment-Based Contributions and Its Application to the Prediction of Drug Transport Properties”. Journal of Medicinal Chemistry. 43 (20): 3714—3717. PMID 11020286. doi:10.1021/jm000942e.

Литература

Holleman A. F.; Wiberg E. (2001). Inorganic Chemistry (1st изд.). San Diego: Academic Press. ISBN 0-12-352651-5.
Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6.