Јасмина Тешановић
Јасмина Тешановић (Београд, 7. март 1954) је српска политичка активисткиња, књижевница и феминисткиња. Поред учешћа у покретима Жене у црном и Ружичасти код, бави се превођењем и режијом. БиографијаЊена мајка, Вера Стефановић Тешановић је по професији била педијатар, а отац Гојко Тешановић инжењер и економиста. Обоје су били политички активни у Савезу комуниста Југославије Јосипа Броза Тита. Као дете, Јасмина се заједно са родитељима преселила у Каиро, у Египат, где је похађала основну школи Порт Саид на енглеском језику. У Каиру је похађала часове клавира са хрватском пијанисткињом Мелитом Лорковић. Године 1966. заједно са родитељима се преселила у Милано, у Италији, где је наставила школовање у међународној британској школи. Године 1971. је уписала Универзитет у Милану, где је студирала право две године, а након тога се преписала на студије драмске уметности.[1] Дипломирала је 1976. са тезом на тему Андреја Тарковског. Године 1975. преселила се у Рим, где је живела са глумицом Лауром Бети, где се спријатељила са Пјером Паолом Пазолинијем. АктивизамГодине 1978, заједно са Жараном Папић и Дуњом Блажевић, организовала је прву феминистичку конференцију у источној Европи доводећи разне италијанске феминисткиње, попут Дачие Марајини, Ане Марије Бети и Летиције Паилоци у Југославију. Организовање је кренуло неформалним путем, али су убрзо теме попут другог таласа феминизма, (не)једнакости и LGBT питања изазвале бурну реакцију. Међународна конференција је била осуђена од стране владајуће Комунистичке партије, као покушај увоза западне идеологије у земљу.[2] На почетку ратова деведесетих, постала је антиратна активисткиња против режима Слободана Милошевића: Жене у црном, Женске студије и сл. Једна је од десет оснивачица Центра за женске студије[3], а заједно са Славицом Стојановић је 1994. године отворила непрофитну издавачку кућу „Феминистичка 94“.[4] Јасмина Тешановић је од 2001. чланица норвешког ПЕН центра. 2004. говорила је на отварању у име жена и пацифизма. Дела ствара на три језика: енглеском, италијанском и српском. Од 2005. године је чланица покрета „Ружичасти код“ који су покренуле Џоди Еванс и Медеа Бенџамин. Покрет је организовао пацифистичке акције у сарадњи са другим сродним групама од којих су неке биле усмерене против Буша, учешће у демонстрацијама против рата у Ираку итд.[4] Од 2008. године је куратор интернационалног tech art фестивала „Share“ у Торину где заједно са групом жена презентује радове на тему женског погледа на технологију.[5] Заједно са супругом Брусом Стерлингом и дизајнером Масимом Банцијем покренула је 2015. године пројекат Casa Jasmina чији је циљ сврсисходно коришћење технологије у домаћинству. Из разговора са женама настало је и писање манифеста под називом „Интернет женских ствари“.[6]
СтваралаштвоПрва књига есеја Јасмине Тешановић, „Невидљива књига“ постала је манифест алтернативне српске феминистичке/пацифистичке културе. Од тада је објавила неколико књига и збирки есеја преведених на неколико језика. Ауторка је широко распрострањеног „Дневника политичког идиота“, дневника написаног за време рата током 1999. на Косову. Дневник представља анонимну исповест жене пацифисткиње у време санкција и бомбардовања Србије. Као први ратни дневник у историји онлајн дневника објављен је у виду књиге на 12 језика.[7] Есеј „Балкан не постоји“ написан је пред учешће на прослави чувеног факултета Bocconi 2001.године. У есеју Балкан је метафора која се појављује свуда, а стереотипе о региону објашњава кроз термин глобализација балканизације.[4] Ауторка је активистичко-феминистичке књиге „Шкорпиони-дизајн злочина“ која се бави суђењем Шкорпионима, паравојној јединици осуђеној за геноцид у Сребреници. Заједно са Женама у црном пратила је годину и по дана сесије суђења (2005) и писала извештаје о шесторици ухапшених који су били кривци за масакр у којем је убијено 8000 људи и који су стрељања снимали камером. Књига је објављена на крају суђења,а изашла је и у Србији, Босни и Херцеговини и Хрватској.[6] 2021. објављује роман „Кландестина“ који говори о убијеним женама чија се прича кроз историју фалсификује и прећуткује.[8] Преводила је италијанске књижевнике попут Итала Калвина, Елзе Моранте и Алберта Моравије, те објавила Антологију италијанске приповетке у оквиру Југославије. ФилмСнимила је пар видео перформанса са Студентским културним центром Београда, као и кратке филмове заједно са Радославом Владићем. Перформанси представљају импровизацију са камером и музиком на тему Нефертити и митовима о краљици о којој се ништа не зна. Радила је као заменица режисера и писца Живојина Павловића на филму Задах тела, који је освојио главне награде на Филмском фестивалу у Пули 1983. Снимање филма „Јасмина и рат“ маја 1999.године представља сарадњу са немачком телевизијом SWR и Динком Туцаковићем. Сниман у најтежим условима по Јасминином дневнику и сценама бомбардовања доживео је своју премијеру на многим светским фестивалима попут фестивала у Венецији (1999), Лајпцигу итд.[9] Приватни животЈасмина Тешановић има кћерку Ксенију из брака са песником Рашом Ливадом. Током деведесетих година, била је удата за новинара и писца Душана Величковића. Године 2005, удала се за америчког научно-фантастичног писца Бруса Стерлинга. НаградеНаграда Борислав Пекић, 1996. године[9] Када је 2004. године додељена главна Хирошима награда за мир и културу Борки Павићевић, српске књижевнице и мировне активисткиње, Биљана Србљановић и Јасмина Тешановић су добиле додатне награде, као, такорећи, другопласиране.[10] Дела
Филмови
Референце
Спољашње везе
|
|||||||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
