Паравојна формација

Паравојна формација, или паравојска, је израз који у најширем смислу означава сваку организацију групу чији су припадници наоружани, опремљени или обучени за оружану борбу, односно војне задатке, али се из различитих разлога не сматра војском. У ужем смислу се разликују две категорије паравојних формација.^[1]

У прву спадају оружане формације неке државе које организацијски не спадају у њену стајаћу, односно редовну војску. Као примери могу послужити:

помоћне службе редовних оружаних формација, најчешће за обављање не-борбених задатака, нпр. Women Airforce Service Pilots (WASP) које су чинили цивилни пилоти-жене при америчком ратном ваздухопловству;
оружане формације намијењене борбеним задацима, али чија главна сврха није борба против спољног непријатеља и/ли конвенционално ратовање; под тим задацима се обично подразумијевају задаци очувања унутрашње сигурности или сукоби ниског интензитета; због тога у ту категорију спадају Обалска стража у САД, снаге ОМОН-а у Русији, Краљевска коњичка полиција у Канади, жандармерија у Србији и многим другим државама, односно Територијална одбрана у бившој Југославији;
приватне војне компаније

Ређе се у ту категорију убрајају редовне полицијске формације неке државе, и по правилу тек у ванредним ситуацијама као што су рат и елементарне непогоде. Тако је нпр. калифорнијским законима полиција Лос Анђелеса дефинише као паравојна формација. Друга категорија паравојних формација се односи на оружане формације које су организоване или обављају активности еквивалентне редовној војсци, али иза њих не стоји експлицитна санкција неке државе. То се пре свега односи на разне устаничке групе и илегалне политичке покрете. Као примери таквих паравојних формација могу послужити ФАРК у Колумбији, Тамилски тигрови на Шри Ланки или ОВК на Косову. Осим њих постоје паравојне формације као оружана крила појединих политичких странака. Често се у таквим случајевима користи израз милиција. Постоје случајеви где се стицајем војних, политичких и других околности паравојна формација трансформише у редовну војску. Као пример може да послужи Југославија у Другом светском рату где су на почетку Народноослободилачки партизански одреди Југославије били тек једна од бројних паравојних формација, односно оружано крило КПЈ, да би на крају под називом Југославенска армија били признати као редовне оружане снаге Демократске Федеративне Југославије. Израз паравојне формације је последњих деценија често добијао пежоративна значења, за шта су заслужни бројни примери где су паравојне формације вршиле терористичке активности и ратне злочине, а с њима повезиване државе и политички покрети који су настојали да на основу њихове „паравојне“ природе, односно формалне невезаности за ратно право или сопствени правни поредак, умање сопствену одговорност.

Преглед

Иако паравојска, по дефиницији, није војска, обично је еквивалентна лакој пешадији^[2]^[3] или снагама за специјалне операције^[4]^[5]^[6] у смислу снаге, ватрене моћи и организационе структуре. Паравојске користе „војну“ опрему (као што су дугачке пушке и оклопни транспортери и обично војни вишак ресурса), вештине (као што су медицина на бојном пољу и уклањање бомби) и тактике (као што су урбани рат и борба из близине) које су компатибилне са њихову сврху, често их комбинујући са вештинама из других релевантних области као што су спровођење закона или трагање и спасавање. Они ретко користе обимну војну опрему као што су артиљерија и наоружани војни авиони.

У време мира, паравојне формације су често додељене да штите локације високог профила, као што су владини објекти, инфраструктура, аеродроми, морске луке или границе. Они такође могу бити задужени за улоге VIP заштите или борбе против тероризма. У зависности од организације у оквиру које паравојска делује, они такође могу бити распоређени док поново не буду потребни; на пример, припадници полицијске тактичке јединице могу бити распоређени на стандардне патролне дужности док се то не захтева.

Паравојска може потпадати под команду војске, тренирати заједно са њима или имати дозволу да користи њихове ресурсе, иако заправо није део њих. У неким случајевима, паравојне јединице могу обучавати припаднике стварне војске у тактикама за које су специјализовани, као што су поступци хапшења.

Законитост

Према ратном праву,^[7]^[8] држава може да инкорпорира паравојну организацију или оружану агенцију (као што је агенција за спровођење закона^[9]^[10] или приватна добровољачка милиција) у своје борбене оружане снаге. Остале стране у сукобу морају бити обавештене о томе.^[11]

Устави неких земаља ограничавају слободу удруживања тако што забрањују паравојне организације изван државне употребе. У већини случајева не постоји дефиниција паравојске, а за дефинисање тог појма одговорне су судске одлуке.

Референце

^ „paramilitary”. Oxford English Dictionary (3rd изд.). Oxford University Press. јун 2011 [online edition; original published in June 2005]. Приступљено 2011-09-13. „Designating, of, or relating to a force or unit whose function and organization are analogous or ancillary to those of a professional military force, but which is not D regarded as having professional or legitimate status.”
^ Chartrand, Rene (15. 10. 1997). Louis XV's Army (4) Light Troops and Specialists. Bloomsbury USA. стр. 37. ISBN 1-85532-624-8.
^ Chartrand, Rene (24. 11. 1988). Louis XIV's Army. Bloomsbury USA. стр. 37. ISBN 0-85045-850-1.
^ North Atlantic Treaty Organization (13. 12. 2013). „Allied Joint Doctrine for Special Operations”. NATO Standard Allied Joint Publication. Brussels: NATO Standardization Agency. AJP-3.5 (Edition A, Version 1): 1.
^ Richard Bowyer (2005). Dictionary of Military Terms, Bloomsbury Reference. Bloomsbury Publishing Plc. ISBN 9781904970156.
^ Joint Chiefs of Staff (JCS) (16. 7. 2014). „Special Operations” (PDF). Joint Publication. Washington, DC: Department of Defense. 3—05: GL-11. Архивирано из оригинала (PDF) 1. 12. 2016. г. Приступљено 18. 9. 2016.
^ „What is IHL?” (PDF). 2013-12-30. Архивирано (PDF) из оригинала 2013-12-30. г. Приступљено 2019-11-11.
^ United States; Department of Defense; Office of General Counsel (2016). Department of Defense law of war manual (на језику: енглески). OCLC 1045636386.
^ „Australian Federal Police Investigation Services”. Australian Federal Police. Архивирано из оригинала 21. 02. 2008. г. Приступљено 2008-02-01.
^ „Australian Federal Police Case Categorisation and Prioritisation Model”. Australian Federal Police. Архивирано из оригинала 13. 02. 2008. г. Приступљено 2008-02-01.
^ „Customary IHL - Section B. Incorporation of paramilitary or armed law enforcement agencies into armed forces”. Icrc.org. Приступљено 2013-07-27.

Литература

Golkar, Saeid. (2012) Paramilitarization of the Economy: the Case of Iran's Basij Militia, Armed Forces & Society. Golkar, Saeid (2012). „Paramilitarization of the Economy”. Armed Forces & Society. 38 (4): 625—648. doi:10.1177/0095327X12437687.
Golkar, Saeid (2012). „Organization of the Oppressed or Organization for Oppressing: Analysing the Role of the Basij Militia of Iran”. Politics, Religion & Ideology. 13 (4): 455—471. S2CID 143817972. doi:10.1080/21567689.2012.725661.
Üngör, Uğur Ümit (2020). Paramilitarism: Mass Violence in the Shadow of the State (на језику: енглески). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-882524-1.
The Partisan in War, a treatise on light infantry tactics written by Colonel Andreas Emmerich in 1789.
Beattie, Daniel J. (1986). "The Adaptation of the British Army to Wilderness Warfare, 1755-1763", Adapting to Conditions: War and Society in the Eighteenth Century, ed. Maarten Ultee (University of Alabama Press), 56-83.
Chet, Guy. "The Literary and Military Career of Benjamin Church: Change or Continuity in Early American Warfare", Historical Journal of Massachusetts 35:2 (Summer 2007): 105-112
Chet, Guy (2003). Conquering the American Wilderness: The Triumph of European Warfare in the Colonial Northeast. University of Massachusetts Press.
Pargellis, Stanley McCrory. "Braddock's Defeat", Pargellis, Stanley (1936). „Braddock's Defeat”. American Historical Review. 41 (1936): 253—269. JSTOR 1850292. doi:10.2307/1850292. .
Pargellis, Stanley McCrory (1933). Lord Loudoun in North America. Yale University Press.
Katcher, Philip; Walsh, Stephen (2002). Sharpshooters of the American Civil War 1861–65. Osprey Publishing. стр. 4. ISBN 978-1-84176-463-4.
„10th Mountain Division (LI)”. Fort Drum. History. Приступљено 12. 7. 2021.
„10th Mountain Division (LI)”. Fort Drum. The Wickham Charter. Приступљено 12. 7. 2021.
Wray, Timothy A. (2005). The Army's Light Infantry Divisions: an Analysis of Advocacy and Opposition (PDF) (Теза). National War College. стр. 5. Архивирано (PDF) из оригинала 2. 11. 2020. г. Приступљено 12. 7. 2021.
Maass, John R (2013). Defending a New Nation, 1783-1811 (PDF). Washington, DC: Center of Military History United States Army. стр. 10. CMH Pub 74–1. Приступљено 12. 7. 2021.
Schollander, Wendell (9. 7. 2018). Glory of the Empires 1880-1914. History Press Limited. стр. 143. ISBN 978-0-7524-8634-5.
North Atlantic Treaty Organization (2013). „NATO Glossary of Terms and Definitions (English and French)” (PDF). Brussels: NATO Standardization Agency. стр. 2-S-8. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 5. 2022. г. Приступљено 22. 6. 2022.
Headquarters, Department of the Army (јул 2019). „ADRP 3-05 SPECIAL OPERATIONS” (PDF). Army Publishing Directorate. Архивирано из оригинала (PDF) 12. 4. 2022. г. Приступљено 22. 6. 2022.
Bellamy, Chris (2011). The Gurkhas: Special Force. UK: Hachette. стр. 115. ISBN 9781848545151.
Breuer, William B. (16. 4. 2001). Daring Missions of World War II. New York: John Wiley & Sons. ISBN 978-0-471-40419-4.
Clemente Ramos, Julián. 1994. Ramos, Julián Clemente (2020). „La Extremadura musulmana (1142–1248): Organización defensiva y sociedad”. Anuario de Estudios Medievales. 24: 647—701. doi:10.3989/aem.1994.v24.995. . Web.
Haskew, Michael E. (2007). Encyclopaedia of Elite Forces in the Second World War. Barnsley: Pen and Sword. ISBN 978-1-84415-577-4.
Horner, David (1989). SAS: Phantoms of the Jungle: A History of the Australian Special Air Service (1st изд.). St Leonards: Allen & Unwin. ISBN 1-86373-007-9.
Molinari, Andrea (2007). Desert Raiders: Axis and Allied Special Forces 1940–43. Osprey Publishing. ISBN 978-1-84603-006-2.
Otway, Lieutenant-Colonel T.B.H. (1990). The Second World War 1939–1945 Army – Airborne Forces. Imperial War Museum. ISBN 0-901627-57-7.
Thomas, David (октобар 1983). „The Importance of Commando Operations in Modern Warfare 1939–82”. Journal of Contemporary History. 18 (4): 689—717. JSTOR 260308.
„Special Operations for the 21st Century: Starting Over” (PDF). Association of the United States Army. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 9. 2015. г. Приступљено 3. 8. 2015.
Greenberg, Joel (2011), „Illegal Targeting of Civilians”, www.crimesofwar.org, Архивирано из оригинала 2013-07-06. г., Приступљено 4. 7. 2013
Johnson, James Turner (198), Just War Tradition and the Restraint of War: A Moral and Historical Inquiry, New Jersey: Princeton University Press
Lamb, A. (2013), Ethics and the Laws of War: The moral justification of legal norms, Routledge
Moreno-Ocampo, Luis (9. 2. 2006), OTP letter to senders re Iraq (PDF), International Criminal Court
Moseley, Alex (2009), „Just War Theory"”, The Internet Encyclopedia of Philosophy
Roberts, Adam; Guelff, Richard, ур. (2000), Documents on the Laws of War (Third изд.), Oxford University press, ISBN 978-0-19-876390-1
Texts and commentaries of 1949 Geneva Conventions & Additional Protocols
Walzer, Michael (1997), Just and Unjust Wars: A moral Argument with Historical Illustrations (2nd изд.), New York: Basic Books, Архивирано из оригинала 2011-09-10. г.
„Interpol Constitution Article 3”. Interpol. Архивирано из оригинала 2008-02-24. г. Приступљено 2008-01-31.

Спољашње везе

[Reference-OED-paramilitary-1] „paramilitary”. Oxford English Dictionary (3rd изд.). Oxford University Press. јун 2011 [online edition; original published in June 2005]. Приступљено 2011-09-13. „Designating, of, or relating to a force or unit whose function and organization are analogous or ancillary to those of a professional military force, but which is not D regarded as having professional or legitimate status.”

[2] Chartrand, Rene (15. 10. 1997). Louis XV's Army (4) Light Troops and Specialists. Bloomsbury USA. стр. 37. ISBN 1-85532-624-8.

[3] Chartrand, Rene (24. 11. 1988). Louis XIV's Army. Bloomsbury USA. стр. 37. ISBN 0-85045-850-1.

[NATO_doctrine-4] North Atlantic Treaty Organization (13. 12. 2013). „Allied Joint Doctrine for Special Operations”. NATO Standard Allied Joint Publication. Brussels: NATO Standardization Agency. AJP-3.5 (Edition A, Version 1): 1.

[5] Richard Bowyer (2005). Dictionary of Military Terms, Bloomsbury Reference. Bloomsbury Publishing Plc. ISBN 9781904970156.

[US_doctrine-6] Joint Chiefs of Staff (JCS) (16. 7. 2014). „Special Operations” (PDF). Joint Publication. Washington, DC: Department of Defense. 3—05: GL-11. Архивирано из оригинала (PDF) 1. 12. 2016. г. Приступљено 18. 9. 2016.

[What_is_IHL?-7] „What is IHL?” (PDF). 2013-12-30. Архивирано (PDF) из оригинала 2013-12-30. г. Приступљено 2019-11-11.

[8] United States; Department of Defense; Office of General Counsel (2016). Department of Defense law of war manual (на језику: енглески). OCLC 1045636386.

[9] „Australian Federal Police Investigation Services”. Australian Federal Police. Архивирано из оригинала 21. 02. 2008. г. Приступљено 2008-02-01.

[10] „Australian Federal Police Case Categorisation and Prioritisation Model”. Australian Federal Police. Архивирано из оригинала 13. 02. 2008. г. Приступљено 2008-02-01.

[11] „Customary IHL - Section B. Incorporation of paramilitary or armed law enforcement agencies into armed forces”. Icrc.org. Приступљено 2013-07-27.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]