Људска природа

Људска природа је фундаментална супстанца људскости, као и распон људског понашања који се не мења зависно од културног ЛЉЈ контекста. Људска природа је изузетно сложен феномен тако да се истински може схватити само уколико се имају у виду одговарајући критеријуми који чине контекст процене.^[1] Обично се истиче да није у људској природи оно што није у складу са њом. Тако се, као важан процес, истиче појава процеса алијенације, односно отуђења човека од његове сопствене природе. У религијском смислу, отуђење од људске природе најчешће се односи на илузију о независности и аутономности свести. Најшире је, међутим, отуђење од људске природе проучавано у свери економских односа и рада када су истицане погубне последице аутоматизације на људску природу и њен однос према производима свога рада и стваралаштва. Теорије отуђења људске природе критиковане су од Хегела, Маркса, Ничеа и структуралиста. Људска природа је концепт који означава фундаменталне диспозиције и карактеристике - укључујући начине размишљања, осећања и деловања - за које се каже да их људи природно поседују.^[2]^[3]^[4]^[5] Термин се често користи за означавање суштине човечанства, или онога што значи бити човек. Ова употреба се показала контроверзном, јер постоји спор да ли таква суштина заиста постоји или не.

Аргументи о људској природи вековима су били у средишту филозофије и концепт наставља да изазива живу филозофску дебату.^[6]^[7]^[8] Иако се оба концепта међусобно разликују, дискусије о људској природи типично су повезане са онима које се тичу упоредне важности гена и животне средине у људском развоју (тј. 'природа наспрам узгоја'). Сходно томе, концепт такође наставља да игра улогу у областима науке, попут неуронаука, психологија и друштвене науке (као што је социологија), у којима различити теоретичари тврде да су дали увид у људску природу.^[9]^[10]^[11]^[12] Људска природа се традиционално супротставља људским атрибутима који се разликују међу друштвима, попут оних повезаних са специфичним културама.

Традиционално се каже да је концепт природе као стандарда за доношење судова започео у грчкој филозофији, барем с обзиром на њен велики утицај на западне и блискоисточне језике и перспективе.^[13] До касне антике и средњег века, посебан приступ који је постао доминантан био је приступ Аристотелове телеологије, према којој се веровало да људска природа постоји некако независно од појединаца, узрокујући да људи једноставно постају оно што су предодређени на постану. Ово је, заузврат, схваћено као демонстрација посебне везе између људске природе и божанства, при чему се људска природа схвата у смислу коначних и формалних узрока. Тачније, ова перспектива верује да сама природа (или божанство које ствара природу) има намере и циљеве, укључујући и циљ човечанства да живи природно. Таква схватања људске природе виде ову природу као „идеју“, или „облик“ човека.^[14] Међутим, постојање ове непроменљиве и метафизичке људске природе предмет је многих историјских расправа, које се настављају у модерно доба.

Насупрот Аристотеловом схватању фиксиране људске природе, релативна поводљивост човека се посебно снажно аргументира у последњих неколико векова - прво од стране раних модерниста као што су Томас Хобс, Џон Лок и Жан Жак Русо. У свом делу Емил или о васпитању, Русо је написао: „Не знамо шта нам наша природа дозвољава да будемо.“^[15] Од почетка 19. века, такви мислиоци као што су Хегел, Дарвин, Фројд, Маркс, Кјеркегор, Ниче и Сартр, као и структуралисти и постмодернисти уопште, такође су се понекад залагали против фиксне или урођене људске природе.

Теорија еволуције Чарлса Дарвина посебно је променила облик расправе, подржавајући тврдњу да преци човечанства нису били попут човечанства данас. Ипак, новије научне перспективе - попут бихејвиоризма, детерминизма и хемијског модела у савременој психијатрији и психологији - тврде да су неутралне у погледу људске природе. Као и у већем делу савремене науке, такве дисциплине настоје да пруже објашњење са мало или без прибегавања метафизичкој узрочности.^[16] Оне могу бити понуђене да објасне порекло људске природе и њене фундаменталне механизме, који стоје у њеној основи, или да демонстрирају капацитете за промену и различитост који би вероватно кршили концепт фиксне људске природе.

Референце

^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. Л-М. Београд: Политика : Народна књига. стр. 78. ISBN 86-331-2116-6.
^ "human nature." Merriam-Webster Dictionary. Merriam-Webster Inc. Retrieved 21 June 2020.
^ Duignan, Brian, and Emily Rodriguez, eds. [2009] 2018. "Human nature." Encyclopædia Britannica.
^ "human nature." Dictionary.com. Random House Inc. 2020. Retrieved 21 June 2020.
^ "human nature." Cambridge Advanced Learner's Dictionary. Cambridge: Cambridge University Press. [2013] 2020.
^ Hannon, Elizabeth; Lewens, Tim, ур. (2018-07-19). Why We Disagree About Human Nature. Oxford Scholarship Online. 1. ISBN 9780198823650. doi:10.1093/oso/9780198823650.001.0001.
^ Kronfeldner, Maria; Roughley, Neil; Toepfer, Georg (септембар 2014). „Recent Work on Human Nature: Beyond Traditional Essences”. Philosophy Compass. 9 (9): 642—652. ISSN 1747-9991. doi:10.1111/phc3.12159 .
^ Downes, Stephen M.; Machery, Edouard, ур. (2013). Arguing About Human Nature: Contemporary Debates. London: Routledge. ISBN 978-0415894401.
^ Ramachandran, V. S. (1996). „What neurological syndromes can tell us about human nature: some lessons from phantom limbs, capgras syndrome, and anosognosia”. Cold Spring Harbor Symposia on Quantitative Biology. 61: 115—134. ISSN 0091-7451. PMID 9246441. doi:10.1101/SQB.1996.061.01.015.
^ Blank, Robert H. (2002). „Review of Jean-Pierre Changeux and Paul Ricoeur. 2000. What Makes Us Think? A Neuroscientist and Philosopher Argue about Ethics, Human Nature, and the Brain”. The American Journal of Bioethics. 2 (4): 69—70. ISSN 1536-0075. PMID 22494253. S2CID 207638942. doi:10.1162/152651602320957718.
^ Fowler, James H.; Schreiber, Darren (2008-11-07). „Biology, politics, and the emerging science of human nature”. Science. 322 (5903): 912—914. ISSN 1095-9203. PMID 18988845. S2CID 206512952. doi:10.1126/science.1158188.
^ Paulson, Steve; Berlin, Heather A.; Miller, Christian B.; Shermer, Michael (2016). „The moral animal: virtue, vice, and human nature”. Annals of the New York Academy of Sciences. 1384 (1): 39—56. ISSN 1749-6632. PMID 27248691. S2CID 13779050. doi:10.1111/nyas.13067.
^ Gilden, Hilail, ed. 1989. "Progress or Return." In An Introduction to Political Philosophy: Ten Essays by Leo Strauss. Detroit: Wayne State University Press.
^ Aristotle, Metaphysics, 1078b.
^ Saunders, Jason Lewis. 1995. "Western Philosophical Schools and Doctrines: Ancient and Medieval Schools: Sophists: Particular Doctrines: Theoretical issues." Encyclopædia Britannica. Archived from the original on 27 May 2011. Retrieved 7 February 2011.
^ „TELEOLOGICAL REALISM IN BIOLOGY”. www.academia.edu. Приступљено 2016-02-23. ^{[мртва веза]}

Литература

Овај чланак или његов део изворно је преузет из Речника социјалног рада Ивана Видановића уз одобрење аутора.
Baird, Forrest E.; Kaufmann, Walter (2008). From Plato to Derrida. Upper Saddle River, New Jersey: Pearson Prentice Hall. ISBN 978-0-13-158591-1.
Nikolaos Bakalis (2005). Handbook of Greek Philosophy: From Thales to the Stoics Analysis and Fragments. ISBN 1-4120-4843-5. . Trafford Publishing
Freeman, Charles (1996). Egypt, Greece and Rome. Oxford University Press.
Grayling, A. C. (2019-11-05). The History of Philosophy (на језику: енглески). Penguin. ISBN 978-1-9848-7875-5.
William Keith Chambers Guthrie, A History of Greek Philosophy: Volume 1, The Earlier Presocratics and the Pythagoreans, 1962.
Søren Kierkegaard, On the Concept of Irony with Continual Reference to Socrates, 1841.
A.A. Long. Hellenistic Philosophy. University of California, 1992. (2nd Ed.)
Martin Litchfield West, Early Greek Philosophy and the Orient, Oxford, Clarendon Press, 1971.
Martin Litchfield West, The East Face of Helicon: West Asiatic Elements in Greek Poetry and Myth, Oxford [England] ; New York: Clarendon Press, 1997.
Clark, Stephen. 2012. Ancient Mediterranean Philosophy: An Introduction. New York: Bloomsbury.
Curd, Patricia, and D.W. Graham, eds. 2008. The Oxford Handbook of Presocratic Philosophy. New York: Oxford University Press.
Gaca, Kathy L. 2003. The Making of Fornication: Eros, Ethics, and Political Reform in Greek Philosophy and Early Christianity. Berkeley: University of California Press.
Garani, Myrto and David Konstan eds. 2014. The Philosophizing Muse: The Influence of Greek Philosophy on Roman Poetry. Pierides, 3. Newcastle upon Tyne: Cambridge Scholars Publishing.
Gill, Mary Louise, and Pierre Pellegrin. 2009. A Companion to Ancient Greek Philosophy. Oxford: Blackwell.
Hankinson, R.J. 1999. Cause and Explanation in Ancient Greek Thought. Oxford: Oxford University Press.
Hughes, Bettany. 2010. The Hemlock Cup: Socrates, Athens and the Search for the Good Life. London: Jonathan Cape.
Kahn, C.H. 1994. Anaximander and the Origins of Greek Cosmology. Indianapolis, IN: Hackett
Luchte, James. 2011. Early Greek Thought: Before the Dawn. New York: Continuum.
Martín-Velasco, María José and María José García Blanco eds. 2016. Greek Philosophy and Mystery Cults. Newcastle upon Tyne: Cambridge Scholars Publishing.
Nightingale, Andrea W. 2004. Spectacles of Truth in Classical Greek Philosophy: Theoria in its Cultural Context. Cambridge, UK: Cambridge University Press.
O’Grady, Patricia. Thales of Miletus. Aldershot, UK: Ashgate. 2002. .
Preus, Anthony. 2010. The A to Z of Ancient Greek Philosophy. Lanham, MD: Scarecrow.
Reid, Heather L. 2011. Athletics and Philosophy in the Ancient World: Contests of Virtue. Ethics and Sport. London; New York: Routledge.
Wolfsdorf, David. 2013. Pleasure in Ancient Greek Philosophy. Key Themes in Ancient Philosophy. Cambridge; New York: Cambridge University Press.
Jenson, Robert W. (1997). „1: What Systematic Theology Is About”. Systematic Theology. 1: The Triune God (revised изд.). Oxford: Oxford University Press (објављено 2001). стр. 22. ISBN 9780195145984. Приступљено 2019-02-05. „Systematic theology is so called because it takes up questions posed not only by current urgency but also by perceived inherent connections of the faith. Thus systematic theology may raise problems that have not yet emerged in the church's life, and maintain discussions whose immediate ecclesial-pastoral challenge is in abeyance. [...] 'Systematic' theology is [...] concerned with the truth of the gospel, whether dogmatically defined or not.”
Berkhof, Louis. (1996). The History of Christian Doctrine. Banner of Truth. ISBN 0-85151-005-1.
Demarest, Bruce A. (1997). The Cross and Salvation: The Doctrine of Salvation. Crossway Books. ISBN 978-0-89107-937-8.
Edwards, Mark (2009). Catholicity and Heresy in the Early Church. Ashgate. ISBN 9780754662914.
Hill, Jonathan (2003). The History of Christian Thought. ISBN 0-7459-5093-0.
- Volume 1: The Living God (1992). ISBN 0-06-066363-4
- Volume 2: The Word of Life (1992). ISBN 0-06-066364-2
- Volume 3: Life in the Spirit (1994). ISBN 0-06-066362-6
Kang, Paul ChulHong (2006). Justification: The Imputation of Christ's Righteousness from Reformation Theology to the American Great Awakening and the Korean Revivals. New York: Peter Lang. ISBN 978-0-8204-8605-5.
Lange, Lyle W. (2005). God So Loved the World: A Study of Christian Doctrine. Milwaukee: Northwestern Publishing House. ISBN 978-0-8100-1744-3.
Luther, Martin (1823). Martin Luther on the Bondage of the Will: Written in Answer to the Diatribe of Erasmus on Free-will. First Pub. in the Year of Our Lord 1525. Превод: Cole, Henry. London: T. Bensley.
McGrath, Alister (7. 3. 2011). The Christian Theology Reader. ISBN 978-0470654842.
McGrath, Alister. Christian Theology: An Introduction. ISBN 978-1444335149.
Muller, Richard A. (2012). Calvin and the Reformed Tradition: On the Work of Christ and the Order of Salvation. Baker Books. ISBN 978-1-4412-4254-9.
Olson, Roger E. (2009). Arminian Theology: Myths and Realities. Downers Grove: InterVarsity Press.
Rupp, Ernest Gordon; Watson, Philip Saville (1969). Luther and Erasmus: Free Will and Salvation. Louisville: Westminster John Knox Press. ISBN 978-0-664-24158-2.
Stanglin, Keith D.; McCall, Thomas H. (15. 11. 2012). Jacob Arminius: Theologian of Grace. New York: Oxford University Press USA. ISBN 978-0-19-975567-7.