Љу Шаоћи

Љу Шаоћи
Лични подаци
Датум рођења	(1898-11-24)24. новембар 1898.
Место рођења	Хунан, Династија Ћинг
Датум смрти	12. новембар 1969.(1969-11-12) (70 год.)
Место смрти	Кајфенг, Кина
Политичка каријера
Политичка странка	Комунистичка партија Кине
Мандати 2. председник НР Кине 28. април 1959 — 31. октобар 1968. Претходник Мао Цедунг Наследник (вд) Сунг Чинглинг (вд.) Дунг Биву Ли Сјенњен

Љу Шаоћи (кин: 刘少奇; пин: Liú Shàoqí; Хунан, 24. новембар 1898 — Кајфенг, 12. новембар 1969) био је кинески политичар, револуционар и теоретичар марксизма. Био је председник НР Кине од 1959. до 1968, када је пао у Маову немилост због идеолошких неслагања. Страдао је током Културне револуције. Рехабилитовао га је Денг Сјаопинг 1980. године.

Рођен је 1898. године у провинцији Хунан, у имућној сељачкој породици.^[2][3] Након завршетка средње школе, обезбеђена му је стипендија за студиј у Русији. Тамо је 1920. постао члан социјалистичке групе, након чега га је Коминтерна ангажовала да ради у Комунистичком универзитету радника Истока у Москви.^[2] Љу се 1921. прикључио новооснованој Комунистичкој партији Кине, а од 1922. је био активан као синдикални вођа.^[4]

Године 1927. био је изабран у Централни комитет;^[5] тада је обављао партијске послове у Шангају. Након што је Чанг Кај Шек покренуо рат против кинеских комуниста, Љу је постао члан Политбироа КПК 1931. и склонио се на подручје Јанши совјета.^[6] Учествовао је у Дугом маршу 1934, а након завршетка марша 1936. је постављен за секретара за северну Кину, где је организовао отпор против јапанских окупатора.

Од 1941. је био политички комесар комунистичке Четврте армије,^[7] а 1945. је на Седмом конгресу КПК био изабран за једног од пет секретара партије. Љу је од 1949. Првобитно био потпредседник Националног народног конгреса (1954—1959),^[7] након чега је 1959. наследио Маоа на месту председника НР Кине. До 1961. је међу кинеским политичарима већ било јасно да је Мао предвидео Љуа за свог наследника.^[2]

Углавном се бавио теоријскихм расправама о организационој структури партије. По уверењима је био ортодоксни комуниста совјетског типа, те се залагао за планску економију и улагање у тешку индустрију. Његова најпознатија дела су „Како бити добар комунист“ (1939), „О Партији“ (1945) и „Интернационализам и национализам“ (1952).

Маја 1958. године, Љу је био први од водећих кинеских комуниста који је отворено осудио Маову политику Великог скока напред^[8] у чему су га подржали Денг Сјаопинг и Пенг Чен. Пошто се Велики скок напред показао као неуспех, Љу је стекао велику подршку унутар КП Кине и подржао Денга у либерализацији кинеске економије. Мао је у Љуу тада видео супарника чији је циљ да и пре његове смрти преузме власт у Кини.^[9] Тако је након почетка Културне револуције 1966. Мао стекао већу популарност унутар партије и убрзо се обрачунао с Љуом.^[10] Љу, Денг и остали били су означени као капиталисти, издајице и слично. Љу и његова супруга су 1967. стављени у кућни притвор, а он искључен из чланства КП Кине.

Љу је након хапшења био злостављан на јавним денунцијацијама, ускраћивани су му лекови за дијабетес и запаљење плућа. Службено је осуђен као државни непријатељ на Деветом конгресу КПК, након чега је убрзо умро од болести и лоших услова у затвору 1969. године.^[11][12]

Денг Сјаопинг преживео је Културну револуцију, те је 1978. чак и постао вођа Кине. Он је 1980. године службено рехабилитовао Љуа Шаоћија током заседања Петог пленума 11. Централног комитета КПК, оценивши га као великог марксиста, револуционара и једног од главних вођа Партије. Приређен му је државни спровод, а његов пепео је разасут у море код Ћингдаоа по његовој личној жељи.^[13]