Чанг Кај-шек је 1933. године покренуо општу офанзиву како би уништио комунисте и заузео територије које су контролисали. Тада је започео познати Дуги марш, током којег се у року од године дана главнина бораца Црвене армије пребацила на сигурније подручје, на север Кине.
По окупацији дела Кине од стране империјалног Јапана1937. године, комунисти су формирали примирје с Куоминтангом и укључили се у борбу против окупатора. Упркос томе, Куоминтанг је већ од 1939. почео да ограничава ширење утицаја комуниста, што је доводило до честих сукоба. Након завршетка окупације 1945, грађански рат је настављен и комунисти су победили националисте до 1949. године.
КП Кине је у почетку одржавала добре односе са Совјетским Савезом, али је политика дестаљинизације захладила односе кинеских комуниста са совјетскима. Коначни разлаз између две партије званично се десио 1960. године. У тражењу сопственог пута кроз социјализам и унутарпартијских борби, КП Кине је пролазила кроз потресна раздобља, као што је била Културна револуција.
Након Маове смрти 1976, унутар партије се испољила реформистичка струја предвођена Денгом Сјаопингом, која је 1982. године увела Кину у ново раздобље увођења тржишне економије. Ове реформе омогућиле су убрзани раст стандарда и развој економије.[10]
Године 2012, после доласка на чело КП Кине Си Ђинпинга, партија усваја нову идеологију „Мисао Си Ђинпинга", и он постаје најмоћнији лидер НРК и КП још од Мао Цедунга.
Идеологија
Марксизам-лењинизам је била прва званична идеологија КПК.[11] Према КПК, „марксизам–лењинизам открива универзалне законе који управљају развојем историје људског друштва.“ За КПК, марксизам–лењинизам пружа „визију противречности у капиталистичком друштву и неизбежности будућности социјалистичких и комунистичких друштава“. Према „Народном дневнику”, мисао Мао Цедунга је „примена и развој марксизма–лењинизма у Кини“. Мисао Мао Цедунга није осмислио само Мао Цедунг, већ и водећи партијски званичници, наводи новинска агенција „Синхуа”.[12]
Теорија Денг Сјаопинга је додата у партијски устав на 14. националном конгресу1992. године.[13] Концепти „социјализам са кинеским карактеристикама“ и „примарна фаза социјализма“ су главна обележја теорије.[13] Теорија Денг Сјаопинга се може дефинисати као уверење да државни социјализам и државно планирање нису по дефиницији комунистички, и да су тржишни механизми класно неутрални. Поред тога, странка треба динамично да реагује на промену ситуације; да би се знало да ли је одређена политика застарела или не, партија је морала да „тражи истину у чињеницама” и да следи слоган „пракса је једини критеријум истине”. На 14. националном конгресу, Ђанг Цемин је поновио Денгову мантру да је непотребно питати да ли је нешто социјалистичко или капиталистичко, јер је важан фактор да ли функционише.[14]
„Три представника“, допринос Ђанг Цемина партијској идеологији, партија је усвојила на 16. националном конгресу. Три представника дефинишу улогу КПК и наглашавају да Партија увек мора представљати захтеве за развој кинеских напредних производних снага, оријентацију кинеске напредне културе и фундаменталне интересе огромне већине кинеског народа.“[15][16] Одређени сегменти унутар КПК су критиковали „Три представника” као немарксистичке и издају основних марксистичких вредности комунистички начин производње, како су га формулисали ранији комунисти, био је сложенији него што је било увиђавно, и да је бескорисно покушавати да се форсира промена начина производње, који је морао да се развија природно, следећи „економске законе историје.“ Теорија је најистакнутија по томе што је омогућила капиталистима, који се званично називају „нови друштвени слојеви“, да се придруже партији на основу тога што су се бавили „поштеним радом и радом“ и својим радом допринели „грађењу социјализма са кинеским карактеристикама.“[17]
2003. године, 3. пленарна седница 16. централног комитета осмислила је и формулисала идеологију Научног погледа на развој.[18] Сматра се да је то Ху Ђинтаов допринос званичном идеолошком дискурсу.[19] Научни поглед на развој укључује научни социјализам, одрживи развој, социјално благостање, хуманистичко друштво, повећану демократију и, на крају, стварање социјалистичког хармоничног друштва. Према званичним изјавама КПК, концепт интегрише „марксизам са стварношћу савремене Кине и са основним карактеристикама нашег времена, и у потпуности отелотворује марксистички поглед на свет и методологију развоја.“[20]
Мисао Си Ђинпинга о социјализму са кинеским карактеристикама за нову еру, опште позната као мисао Си Ђинпинга, додата је у партијски устав на 19. националном конгресу2017. године. Главни елементи теорије су сажети у десет афирмација, четрнаест обавеза и тринаест области достигнућа.[21]
Лидери
Списак вођа КП Кине
Између 1921. и 1943. године, вођа КП Кине носио је назив Генерални секретар.
^Kane, Thomas (2001). „China's Foundations: Guiding Principles of Chinese Foreign Policy”. Comparative Strategy. 20: 45—55. S2CID56428023. doi:10.1080/01495930150501106. „leaders see maintaining their distinct political ideology as being integral to maintaining their distinct political identity. Although "socialism with Chinese characteristics" may have evolved into something quite different from the communism Mao envisioned”
Dittmer, Lowell, et al. (eds.) (2000). Informal politics in East Asia.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)CS1 одржавање: Текст вишка: списак аутора (веза)
Guo, Sujian; Guo, Baogang (2008). China in Search of a Harmonious Society. Rowman & Littlefield|Lexington Books. ISBN978-0739126240.
Heath, Timothy R. (2014). China's New Governing Party Paradigm: Political Renewal and the Pursuit of National Rejuvenation. Ashgate Publishing, Ltd. ISBN978-1409462019.
Heazle, Michael; Knight, Nick (2007). China–Japan Relations in the Twenty-first Century: Creating a Future Past?. Edward Elgar Publishing. ISBN978-1781956236.
Izuhara, Misa (2013). Handbook on East Asian Social Policy. Edward Elgar Publishing. ISBN978-0857930293.
Joseph, William (2010). Politics in China: an Introduction. Oxford University Press. ISBN978-0195335309.
Kornberg, Judith; Faust, John (2005). China in World Politics: Policies, Processes, Prospects. University of British Columbia Press. ISBN978-1588262486.
Kuhn, Robert Lawrence (2011). How China's Leaders Think: The Inside Story of China's Past, Current and Future Leaders. John Wiley & Sons. ISBN978-1118104255.
Mackerras, Colin; McMillen, Donald; Watson, Andrew (2001). Dictionary of the Politics of the People's Republic of China. Routledge. ISBN978-0415250672.
