Александар Верешчагин

Александар Верешчагин
Александар Верешчагин
	Александар Верешчагин у улози Мефиста из комада Фауст В. Гетеа; фото: К. Муић, Нови Сад, 1925, Недељник „Comoedia”, број 25, Београд, 1925. Фотографија је музејска грађа Позоришног музеја Војводине.
Лични подаци
Пуно име	Александар Александрович Верешчагин
Датум рођења	25. фебруар 1885.
Место рођења	Москва, Руска Империја
Датум смрти	23. октобар 1962. (77 год.)
Место смрти	Чикаго, САД
Занимање	глумац режисер
Породица
Супружник	Марија
	Веза до IMDb-а

Александар Александрович Верешчагин (Москва 25. фебруар 1885 – Чикаго, 23. октобар 1962) био је руски режисер, глумац и позоришни педагог. Као руски емигрант дјеловао је на подручију Краљевине Југославије.

Биографија

Један је од најзначајнијих и најсвестранијих руских емиграната који је дјеловао на умјетничкој сцени Краљевине СХС/Југославије. Завршио је Николајевску инжењерску вишу академију (1905) упоредо са Драмском академијом у Петрограду (1906). Глумио је у позориштима у Пскову, Петрограду, Москви и Кијеву. Једно вријеме боравио је у Паризу, гдје је глумио у филмовима Смрт војника, Јао повјерљивима, Богородичина црква, Кћерка надзорника пруге, Полтава. Учествовао је у Првом свјетском рату, а од 1918. био је директор Руског позоришта у Батуму на Кавказу. У Краљевину СХС дошао је 1919. Био је режисер у Народном позоришту у Београду, а затим је радио у позориштима у Скопљу, Сарајеву, Загребу, Новом Саду, Сплиту, на Цетињу, Панчеву и Бањој Луци. Режирао је и играо главну мушку улогу у нијемом филму Страст за пустоловином (1922), који се сматра изгубљеним.^[1] Непосредно након рата био је редитељ и умјетнички руководилац позоришне групе у Панчеву (Секција 1), за коју је 13. септембра 1945. године режирао „Антигону”. Верашчагин је у панчевачко позориште дошао 1942. и са супругом Маријом, глумицом, остао до краја позоришне сезоне 1946/47.^[2]

Послије завршетка Другог свјетског рата кратко је боравио на Цетињу и у Осијеку, након чега је отишао у САД, гдје је, режијом Коштане, у Српском позоришту у Чикагу, прославио педесетогодишњицу умјетничког рада (1953).^[1]

Његовим доласком у Бању Луку, у сезони 1934-1935, Народно позориште Врбаске бановине доживјело је радикалну модернизацију. Иако је школован у духу психолошког реализма, његов позоришни рукопис карактерише стилизација и карикатура, тзв. естетика искривљеног или мутног огледала. На бањалучкој сцени режирао је представе: Наход и Ожалошћена породица Бранислава Нушића, Марусја Лава Урванцева, Богојављенска ноћ Виљема Шекспира, Јубилеј Момчила Милошевића и друге.

У Краљевини Југославији одликован је Орденом Светог Саве V степена (1936).^[3]

Референце

^ ^а ^б Енциклопедија Републике Српске. 2, В-Г. Лакташи: Академија наука и умјетности Републике Српске. 2018. стр. 83. ISBN 978-99976-42-04-2.
^ Palibrk-Sukić, Nesiba. „Ruske škole, garant nacionalnog opstanka”. Pancevac-online.rs. Архивирано из оригинала 24. 09. 2020. г. Приступљено 11. 9. 2019.
^ Енциклопедија Републике Српске. 2, В-Г. Лакташи: Академија наука и умјетности Републике Српске. 2018. стр. 93. ISBN 978-99976-42-04-2.