Глумац (женски род: глумица) је уметник који у позоришту, на филму, телевизији, радију или у другим медијима тумачи (глуми) одређену улогу, односно лик.[1] Глумац користи своје тело, глас, емоције и интелект како би оживео лик и пренео причу или идеју публици. Глума је једна од најстаријих извођачких уметности.[2]
Дефиниција и улога
Улога глумца је да убедљиво и уверљиво представи лик који тумачи, у складу са сценаријем (драмским текстом) и визијом редитеља. Глумац је кључни посредник између ауторског дела и публике.[3]
Основне компоненте глумачког рада укључују:
Тумачење улоге: Анализа лика, његових мотивација, осећања, односа са другим ликовима и места у целокупној причи.
Коришћење изражајних средстава: Употреба гласа (дикција, интонација, боја), тела (покрет, гест, мимика) и емоција за обликовање лика.
Сарадња: Блиска сарадња са редитељем, другим глумцима и осталим члановима ауторске и техничке екипе.
Процес проба: Увежбавање улоге и представе/филма кроз читајуће, постављајуће и генералне пробе.
Извођење: Јавни наступ пред публиком (у позоришту) или снимање (на филму и телевизији).
Историјски развој глуме (кратак преглед)
Биста Софокла. У античкој Грчкој, писци су често били и први глумци или редитељи.
Корени глуме сежу у древне ритуале, обредне игре и приповедачке традиције.
Античка Грчка: Сматра се колевком европског позоришта и глуме. Легенда каже да је Теспис био први глумац који се издвојио из хора и почео да води дијалог (VI век п.н.е.).[4] Грчки глумци су носили маске и костиме, а женске улоге су играли мушкарци.
Средњи век: Глума је била присутна у црквеним приказима (мистерије, миракли, моралитети), као и кроз наступе путујућих жонглера, минстрела и других извођача.
XVII–XIX век: Развијају се различити глумачки стилови, од класицистичке декламације до романтичарске експресивности. У XIX веку јавља се тежња ка већем реализму на сцени.
XX век: Доноси револуцију у глуми кроз рад Константина Станиславског и његовог "система", који наглашава психолошку утемељеност лика и унутрашње проживљавање.[5] Овај систем је извршио огроман утицај на глуму широм света. Развијају се и други приступи, попут методске глуме (Ли Стразберг), епског позоришта (Бертолта Брехта), театра апсурда, као и специфични захтеви филмске и телевизијске глуме.[6]
Врсте глумаца и области деловања
Глумци се могу специјализовати за рад у различитим медијима и жанровима:
Каскадери: Изводе опасне сцене уместо главних глумаца, мада се ово сматра посебном вештином.
Глумачке технике и приступи
Кроз историју и у савременој пракси развиле су се различите глумачке технике и методи:
Систем Станиславског: Наглашава унутрашње проживљавање, емоционалну истинитост и стварање психолошки утемељеног лика.
Методска глума: Развијена на основу система Станиславског (посебно у САД), фокусира се на емоционалну меморију и дубоку идентификацију са ликом.
Технике Бертолта Брехта (епско позориште): Наглашавају дистанцу према лику (Verfremdungseffekt или ефекат очуђења) како би се подстакло критичко размишљање публике.
Технике Јержија Гротовског (сиромашно позориште): Фокус на физичкој експресивности глумца и директном односу са публиком.
