Балканска царица (драма)
 Балканска царица је драма у 3 чина с певањем, коју је написао Никола I Петровић Његош 1884. године и сматра се његовим најзначајнијим делом.[1] То је романтична драма која историјски садржај пројектује у модеран државотворни концепт. Прво извођење на сцени било је на Цетињу 2. јануара 1884. по старом, односно 14. јануара по новом календару.[2] Тада на Цетињу још увек није било позоришне зграде, па су се представе изводиле по кућама све до 1888. године када је отворен Зетски дом.[3] Управо Балканска царица била је представа којом је ово позориште отворено.[4] Драма је изазвала невероватно одушевљење, како у Црној Гори тако и шире. За њу је завладало још веће интересовање када је 1886. објављена и у штампаном облику и у наредних 30 година преведена је на више од 10 европских језика.[5] У позоришту Синђелић у Нишу премијерно је изведена 1892,[6] у Српском народном позоришту премијера је била 3. (по старом календару) односно 15. априла 1895,[2] а у Београду 18. октобра 1908. године.[7] Делови драме Балканска царица послужили су за либрето истоимене опере коју је компоновао италијански композитор Дионизије Де Сарно Сан Ђорђо 1890. године.[8] О драмиБалканска царица је романтично-патриотска драма са страсно израженом љубављу према домовини. Историјска и легендарна тема ове драме ослања се на народно предање. Основа драме је како историјска, тако и сентиментална трагедија, односно „страст храбрости и страст љубави”. Аутор враћа у живот запамћене историјске ликове, али ствара и имагинарне по узору на историјске. Нужан исход борбе осећања дужности и осећања љубави је победа осећања дужности, што је била морална константа народа на простору Балкана тог времена. Зато је ово дело постало врло популарно и веома дуго слављено, како у Црној Гори, тако и на Балкану, али и у иностранству, много више него и једно те врсте наше драмске књижевности.[9] Данас се сматра да је Балканска царица најважније од свих драмских дела краља Николе. Ово своје најпознатије дело Никола I почео је да пише крајем 1881. или почетком 1882. године. Забележено је да је прву верзију драме читао Јовану Јовановићу Змају у јесен 1882. године у Бечу. Тада је она била једночинка у две радње, односно читаву драму је чинио само садашњи други чин. Под утицајем важних актуелних догађаја (удајa ћерке Зорке, путовањe у Цариград у посету султану), такође охрабрен од стране Змаја, а нарочито по савету слушалаца приликом вечерњих дворских посела у његовој резиденцији Оџаклији на Цетињу, аутор је свој основни рад прерадио. Проширио је већ написани чин и допунио га првим и трећим. Тако је у коначној форми настала драма у три чина — „три радње”. Први чин има три појаве, други пет, а трећи четири. У овом облику Балканска царица је довршена 1884, на четристогодишњицу подизања Манастира Црнојевића. Поред осталог, тај велики историјски датум Никола I је обележио овом драмом и изградњом дворске цркве на рушевинама манастира на Ћипуру.[1] Први одломци Балканске царице објављени су у књижевном часопису Црногорка, који је излазио на Цетињу 1884/85. године.[10] У целини је штампана на Цетињу 1886. године, а пре другог издања (Нови Сад, 1894) објављена је и у Трсту, 1891. године.[11] Књижевник Симо Матавуљ је био један од актера у драми када је први пут изведена 1884. на Цетињу, а касније и у изведби на отварању Зетског дома 1888. У својим недовршеним мемоарима[12] Биљешке једног писца он о самој драми износи мишљење да је прва, непроширена верзија Балканске царице „складнија и од јачег утиска од потоње”, али наводи и жељу аутора да тим проширењем „поглавито пак да буде што више пригоде и прилике патриотским тирадама и декламацијама, да узбуде што је могуће више алегорије ондашњем политичком стању и народним тежњама.”[13][14] Међутим, о самом извођењу драме на сцени Матавуљ пише:[15]
Историјски контекст у ком је драма насталаВреме настанка је период мирнијег живота у Црној Гори, па су за црногорског владара тада наступили срећнији дани већих нада и очекивања. У периоду мира, после тек завршеног црногорско-турског рата 1876-1878, из ког је Црна Гора изашла као победник, удвостручивши своју територију, аутор је овом драмом желео да задовољи своје стваралачке амбиције и да нагласи своју улогу владара Црне Горе, која је служила као пример ослободилачке борбе против Турака свим јужнословенским народима. Као изразити романтичар, инспирацију је потражио у црногорској историји из времена владавине Ивана Црнојевића, крајем 15. века. Ова концепција се уклопила у тадашњу доминацију историјске драме на позоришним сценама Балкана, па и Европе 19. века.[9] Главни ликови
РадњаВреме радње: период владавине Ивана Црнојевића у Зети, између 1465. и 1490. године. Тема: покрштавање Ивановог млађег сина Станка, војводе зетског, у ислам и трагична судбина његове веренице Данице — Балканске царице. Радња: Главна јунакиња Даница је идеал Црногорске жене. Њен вереник Станко, Млађи син Ивана Црнојевића, славољубив је, себичан и тесно му је у малој Зети. Поред тога му је и тешко да поред себе има старијег брата Ђурђа. Препознавши такав његов карактер, Турци користе тај моменат и обећавају му круну целог Балкана. Улогу понуђача има турски представник Ибраим-ага који утиче на Станка. У колебању између крста и отаџбине с једне, и ислама са балканском круном с друге стране, Станко се одлучује за ово друго. Његовом издајству додаје се и трагична кривица јер убија кнеза Деана који покушава да га одвратити од издаје, чиме Станко прави дефинитиван раздор између себе и домовине. Насупрот оваквом карактеру стоји главна личност драме, Даница – „Балканска царица”, идеалан лик и светли карактер и Станкова вереница. Њена љубав према вери и отаџбини побеђује велику љубав према веренику издајнику. На прекретници у Станковој одлуци између њих настаје сукоб који се завршава крвавим растанком. Станко рањава Даницу и бежи Турцима. Бивши војвода од Зете, потурчени Станко, на челу турских трупа удара на Зету као турски паша. У крвавој борби код Љешкопоља Црногорци побеђују. Даница, као Косовка Дјевојка, превија рањенике на бојном пољу и наилази на рањеног Станка. У њој се сукобљавају два снажна осећања: љубав и мржња. После Станкове издаје обећала је своје имање и руку ономе ко ухвати издајника, али сада као да остаје верна својој првој љубави, и теши рањеног Станка. Када Станка однесу са бојишта, осећајући да више нема циљ у животу, Даница скаче у Морачу.[17] МотивMотив преласка Станка Црнојевића у ислам прво је обрадио народни гуслар. То је касније многим песницима била инспирација да опишу трагедију последњих Црнојевића, мада сви различито:
ПреводиБалканска царица је, током три деценије од објављивања, преведена на 11 европских језика и доживела је 20 преведених издања. Први превод био је на италијанском језику. Драму је превео Ћезаре Тондини Де Гварнеги, а превод објавио Глас Црногорца 1886.[19] Сценска извођењаБалканска царица играна је, у целини или у одломцима, професионално или аматерски, на готово свим позоришним сценама земаља које су улазиле у састав некадашње Југославије, многим европским, као и у Сједињеним Америчким Државама. Поједине њене делове компоновали су Роберт Толингер, Стеван Мокрањац, Мирко Петровић Његош[18] и други, а италијански композитор Дионизије Де Сарно Сан Ђорђо компоновао је истоимену оперу. Опера је у фебруару 1891. изведена у Трсту.[19] Премијере Балканске царице
Напомене
Референце
Литература
Спољашње везе
|
|||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
