Бело Поље се налази код Обреновца, на супротној обали рекеТамнаве и у близини реке Колубаре. Земљиште села је равно, и без икаквих приметних узвишица, иако је пуно бара, које пуне две наведене реке.[1] Белопољске баре, заједно са забрешким и обреновачким, када Сава успори и заустави воду у Тамнави и Колубари, могле су да поплаве простор и до 2000 хектара, изазивајући честе појаве маларије. Како се потопљено земљиште у овом крају зове полој, тако се често Бело Поље описује као полојско село.[2] Куће у насељу су распоређене око бара и главног пута, формирајући насеље зракастог типа.[1] Према начину настанка просторног распореда, Бело Поље се класификује као насеље старовлашког типа.[3]
На простору Белог Поља има више млакви, барских или речних отока (унутар корита река) с изворима са стране, које преко зиме стално отичу и кваре речни ток. За њих је карактеристично да не мрзну преко зиме.[4] На простору Белог Поља и Обреновца налази се и старача (старо корито реке, напуњено илити затворено, природним или људским деловањем) позната као Стара Колубара.[2]
Историја
Први помени и први османски период власти (крај 18. века-1804)
Према народној традицији, Бело Поље је настало као раселицаЗвечке пре око 300 година.[5]Раселице су насеља која су, према традицији, настала тако што су се појединци деобом или из каквог другог разлога (нпр. болести) раселили из старог насеља и формирали ново.[6] Село се не спомиње у сумарном пописном (иџмал) дефтеру из 1741. године.[7]
Кнежевина и Краљевина Србија (1815—1914)
Према харачким тефтерима, становништво Белог Поља у првој половини 19. века кретало се овако:
Број домаћинстава и харачких глава у Белом Пољу[8]
Структура породица према броју мушких глава у Белом Пољу по попису из 1832.[9]
1 мушка глава
2-3 мушке главе
4-6 мушких глава
7 и више мушких глава
2
10
12
3
Према попису из 1832, Бело Поље је имало 6 породичних задруга, од чега је 5 задруга формирано између два брата, а једна између више браће.[10]
Демографија
У насељу Бело Поље живи 1408 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 37,0 година (35,9 код мушкараца и 38,1 код жена). У насељу има 528 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,42.
Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.
^Павловић, Мирослав (2016). Војно-административно уређење смедеревског санџака 1739—1788. Докторска дисертација. Нови Сад: Универзитет у Новом Саду. стр. 307—308.
^Стојанчевић, Видосава (1976). „Насеља и становништво ваљевске и шабачке Посавине у XIX веку”. Гласник Међуопштинског историјског архива у Ваљеву. 11: 34.
^Стојанчевић, Видосава (1976). „Насеља и становништво ваљевске и шабачке Посавине у XIX веку”. Гласник Међуопштинског историјског архива у Ваљеву. 11: 79.
^Стојанчевић, Видосава (1976). „Насеља и становништво ваљевске и шабачке Посавине у XIX веку”. Гласник Међуопштинског историјског архива у Ваљеву. 11: 80.
.svg)
.svg)
