Почетком XVIII века уз обалу Дунава, близу данашњег Богојева, лежало је истоимено насеље српског живља избеглог испод Турака из разних крајева у тек ослобођену Бачку. Богојево се први пут помиње 1713. године у једном документу о плаћању пореза. По свему слично околним насељима са неразвијеним сточарством и земљорадњом. Већ тридесетих година село је имало свештеника, а до 1753. године село је имало култивисане оранице, прве занатлије и механу. 1753. године је донета одлука о премештању српског становништва из Богојева ради колонизације Немаца и Мађара. Требало је да они буду премештени у Парабућ, међутим становници Богојева су пружали отпор Угарској власти. 1760. године село је било празно и Миклош Хорват је добио дозволу од Угарске дворске коморе да насели 200 мађарских и словачких породица у Богојево. Након велике поплаве 1770. године Мађари су населили Богојево. оранице, прве занатлије, цркву и црквењака, механу и механџије стране челебџије расељено је ради колонизације становништва из западних крајева Царевине.
У 19. веку овде је постављена неуобичајена железничка скела за превоз возова преко Дунава, док 1911. није изграђен железнички мост.[1]
У једном новинском чланку из 1937. о Богојеву се говори као о "циганском селу".[2]
Демографија
У насељу је пописано 696 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 2,51.
У насељу Богојево 2002. живело је 1696 пунолетних становника, а просечна старост становништва износила је 41,5 година (39,8 код мушкараца и 43,2 код жена).
Становништво у овом насељу веома је нехомогено, а у последња четири пописа, примећен је пад у броју становника.
.jpg)
.svg)
