Болница шкотских жена - Јединица „др Елси Инглис”

Назив	Болница шкотских жена - Јединица „др Елси Инглис”
Основана	март 1918.
Земља оснивач	Шкотска
Први управник	др Анет Бенсон
Седиште	Егејска Македонија; Грчка

Болница шкотских жена - Јединица „др Елси Инглис” (енг. Scottish Women’s Hospitals: The Elsie Inglis Unit) била је девета јединица и једна од три женске пољске болнице, покрета жена из Велике Британије, која на Солунском фронту, од марта 1918. године, првенствено била намењена за санитетско збрињавање Српских војника.^[1]

Историја

Др Елси Ингли, била је једна од оснивачица Шкотске женске федерације, која је по избијању Првог светског рата, предложила оснивање искључиво женских медицинских јединица за службу на Западном и Источни фронту. Уз финансијску подршку Националне уније женских друштава за женско право (НУВСС), Инглис је основала Одбор шкотских женских болница. Ускоро су формирани сателитски одбори у Глазгову, Лондону и Ливерпулу. Бројни појединци и Амерички Црвени крст такође су помогли у финансирању организације. Иако се представник Ратног уреда у Шкотској успротивио тој идеји, др Елси Инглис и њен Комитет за женске болнице Шкотске послао је прву медицинску јединицу састављену од жена у Француску три месеца након почетка рата. Тако је 1915. Шкотска болница за жене основала прву помоћну болницу са 200 кревета у Француској у опатији Рајмонт, из 13. века. Следило је оснивање нових болница тако да је током Првог светског рата др Инглис организовала четрнаест медицинских јединица у Француској, Србији, Корзици, Солуну, Румунији, Русији и Малти, у којима су искључивои радиле жене — лекари, медицинске сестре, кувари, возачи хитне помоћи, болничари и помоћници.^[2]

У априлу 1915. године др Елси Инглис, је по први пут пребацила тежиште оснивања болница са Западног на Источни фронт, и са собом повела групу жена у Србију. У наредних неколико месеци у Србији је успоставила читав низ пољских болница, импроваизованих медицинских станица, болница и клиника. Током аустријске офанзиве у лето 1915. године, др Инглис и део њеног особља су биле заробљени, али су на крају, уз помоћ америчких дипломата, британске власти биле у могућности да преговарају о ослобађању ових жена.^[3]

Међу ових 14 јединица на Балканском фронту била је и јединица под именом Болница шкотских жена — јединица „Лондон” на Руском фронту и Добруџи, као претеча касније основане јединица „др Елси Инглис”. Ова јединица радила на Источном фронту и збрињавала претежно војнике српске добровољачке дивизије и добровољце словенце и хрвате са простора Аустрогарске.

У марту 1917. букнула је у Русији револуција. На пространом руском фронту од Балтика до Црног мора, настало је братимљење између руских и непријатељских војника. Руски војници нису хтели више да се боре, већ су одлазили својим кућама. Настала је опасност, да се српске добровољачке дивизије и Болница шкотских жена у околини Добруџе не увуку у комунистичку револуцију. У циљу спасавања добровољачких дивизија од ове „комунистичке пошасти”, као и због безциљности даљег останка у Русији, отпочето је 30. августа 1917. пребацивање добровољачких организованих јединица на Солунски фронт, где су биле неопходне за попуну претходним борбама проређених редова српске војске.^[4]

Њиховим одласком престала је и потреба за радом Болнице шкотских жена у Добруџи, на челу са др Елси Инглис. Тада је донета одлука да се транспортом преко Архангелска, заједно са војском болница врати у Енглеску, реорганизује, опреми и потом упути на Солунски фронт. На челу са др Елси Инглис (која је све више осећала „како је издају резерве енергије” (коју је и дотле једва имала), али и малигна болест која је све више обузимала њено тело), јединица Шкотских жена се вратила у Енглеску.

Све време њеног ангажовања за спас Српске дивизије и њено упућивање на Солунски фронт, др Елси Инглис прећуткивала је своју болест и сваки могући спомен о болести, трпећи све време болове и тегобе за које је само она знала. Преминула је 26. новембра 1917. у Њукастлу, несотварене жеље да се са Болницом шкотских жена нађе на Солунском фронту.

Реорганизација јединице

Јединице „др Елси Инглис“ на смотри у Бакингемској палати пре одласка на Солунски фронт

После смрти др Елси Инглис, оснивача и спиритус мовенса целог Покрета шкотских жена, и прве жене, која је понела српски Орден Белог орла, првог реда, њој у част и сећање на њену ностварену жељу да се нађе на Солунском фронту, основана је, као меморијална болница са њеним именом, Болница шкотских жена - јединица „др Елси Инглис”. Била је осма јединица шкотских жена у чији састав је ушао велики број чланица Лондонске јединице са Руског фронта.^[1]

Болница је овога пута била под управом др Анете Бенсон,^[а] решене да са јединицом оде на Солунски фронт и тамо помогне српској војсци. Поред др Анет Матилда Бенсон (Dr. Annette Matilda Benson) у екипи су биле:

др Лилијан Чесни (Dr. Lillian Chesney),
др Гледис Ворд (Dr. Gladys Ward),
др Елинор Рендел (Dr. Elinor F. Rendel)
Агнес М. Марфи (Agnes M. Murphy), медицинарка.

Како је ова јединица била под покровитељством Војног министарства Велике Британије, дана 18. фебруара 1918. јединицу су благословили краљ и краљица у Бакихгемској палати. Тај догађају овако су описале ондашње новине:

Чланови јединице су се окупили у приземљу палате, а шест извршних официра је представљено њиховим Величанствима, међу којима су биле и наследница др Инглис, и вођа екипе др Анет Бенсон, и докторице Lilian Chesney и Gladys Ward. После смотре, краљ је одао почаст и признање за досадашњи рад Болница шкотских жена и пожелео је јединици успех у будућем раду у иностранству.^[5]

Оснивање и рад болнице на Солунском фронту

Након путовање кроз Француску и Италију које је трајало три недеље јединица је стигла у Солун 8. марта 1918. године. Да би се придружила српским снагама у Егејској Македонији и ушла у састав посебне Југословенске дивизије коју су чинили југословенски добровољци, углавном Словенци и Хрвати, јединица је из Солуна кренула 2. априла 1918. године.^[5] После краћег марша јединица се зауставила на путу Вертекоп - Моглена, непосредно уз железничку пругу на једној падини и испод стене познате као грч. Τρυπιος Βραχο у близини села Неа Зои.

Болница је била месту смештеном у подножју Кајмакчалана између Драгоманца и Вертекопа, на око 100 километара од Солуна и око 25 км од прве рововске линије на Солунском фонту, у близини 36. и 37. британске болница (велике базна болнице), у коју су железничком пругом Шкотланђанке могле да евакуишу болеснике и рањенике.

Кроз логорску просторију пролазила је река, делећи логор на два дела. На једној обали бил су размештени болнички шатори - један за транспортно одељење, један за болницу - кухиња, гаража и трговина, а на другој обали 6 великих болничких шатора, позоришни шатор, шатор за постељину, шатор за диспанзер, канцеларијски шатор и шатор „радионица“ (за столарске и сличне послове).

Смештајни капацитет болнице је био до 100 кревета, а болеснике је збрињавало и опслуживало а особље које је чинило 25 чланица. Болница је била ојачана пратећом Транспортном јединицом, на челу са Џералдин Хеџиз (Miss Geraldine Hedges) и Франсис Е. Робинсон (Francis E. Robinson), која је у свом саставу имала 32 возила, од тога 25 санитетских аутомобила.^[1]

Намена и крај рада

Јединица „др Елси Инглис” је на Солунском фронту имала намену и задатак да на предњим линијама фронта ојача Болницу шкотских жена у Острову.^[1]

Капитулација Краљевине Бугарске или Солунско примирје потписано је 29. септембра 1918. на преговорима о примирју у Солуну између Краљевине Бугарске и савезника. Споразум о примирју је проистекао из захтева бугарске владе од 24. септембра за прекидом ватре. Примирје је ефективно окончало бугарско учешће у Првом светском рату на страни Централних сила, а на бугарском фронту је ступило на снагу у подне 30. септембра. Примирје је регулисало демобилизацију и разоружање бугарских оружаних снага. Након овог примирја Јединица „др Елси Инглис” је добила нову намену, овога пута да под руководством др Лилијан Чесни (Dr. Lilian Chesney), врши збрињава војнике и локално становништво прво у Доњем Пожару, а од октобра и у Скопљу збрињава .^[1]

Болница је своје деловање завршила је у Сарајеву, У овом граду радила је до априла 1919. године.^[1]

Напомене

^ Др Анет Бенсон (Dr. Annette Benson, M.D.), хирург са дугогодишњим искуством из Индије, била је међу првим женама које су стекле звање лекарке на Медицинском факултету за жене при Краљевској болници, у Лондону. Носилац је Ордена Светог Саве и других високих одликовања.

Референце

^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ Славица Поповић-Филиповић Девета јединица Болнице шкотских жена, Јединица „Др Елси Инглис“ на Солунском фронту, у Драгоманцима. У: Елси Инглис (1864–1917) и Болнице шкотских жена у Србији у Великом рату – 2. део, Секција за историју медицине Српског лекарског друштва, Београд, Србија Srpski arhiv za celokupno lekarstvo. 2018 May-Jun;146(5—6):345-350
^ Inglis Elsie, Bolnice Škotskih ţena, pre deset godina:Scottish Women’s Hospitals, у: Нова Европа, књ. 12 (1. децембар 1925) [уредили Л. Поповић, М. Костренчић, М. Ћурчин], Загреб 1925, стр. 487–488
^ Петровић Илија, Шкотске жене уза Србе: 1914–1918, Нови Сад 2010
^ Cahill AF, ed. Between the Lines. Letters and Diaries from Elsie Inglis’s Russian Unit. Edinburgh, Cambridge, Durham: The Pentland Press Limited; 1999.
^ ^а ^б Sivenas, Nikiforos (12. 1. 2017). „The Scottish Women's Hospitals: The Elsie Inglis Unit”. www. sivenas.wordpress.com 12.01.2017. Приступљено 21. 1. 2019.

Литература

Димитријевић Брана, „У контејнеру“ записи српског војног хирурга 1916-1918, Београд, 2001.
Cesil & Celia Manson, Doctor Agnes Bennett, Michael Joseph, London, 1960.
Stebbing, Edward, At the Serbian Front in Macedonia, John Lane & Bodley Head, London, 1917.
Рувидић, М. Жарко, Евакуација рањеника при заузећу Кајмакчала 1916, Србија, Ратник, 1921.
Frenklin, Stella Miles, Ne mari ništa (It Matters Not), Mitchel Library, Sydney, Australia.
Popović Filipović, Slavica, Za hrabrost i humanist, Bolnice škotskih žena u Srbiji i sa Srbima za vreme Prvog svetskog rata 1914-18. godine, Signature, Beograd, 2007.
An Intreview with dr Agnes Bennett, "Sydney Morning Herald", 26. December 1917
Hutton, I Emslie (1928) With a woman's unit in Serbia, Salonika and Sebastopol Williams and Norgate, London
McLaren, Eva Shaw (1919) A History of the Scottish Women's Hospitals Hodder and Stoughton, London
Gilchrist, Hugh (1997). Australians and Greeks, Volume 2. Halstead Press, Sydney
Manson, Cecil and Celia (1960) Doctor Agnes Bennett Michael Joseph, London
Leneman, Leah (1994) In the Service of Life: Story of Elsie Inglis and the Scottish Women's Hospitals Mercat Press
Corbett, Elsie (1964) Red Cross in Serbia, 1915-1919: a personal diary of experiences Cheney & Sons
Ross, Ishobel (1988) Little Grey Partridge: First World War Diary of Ishobel Ross Who Served With the Scottish Women's Hospitals Unit in Serbia Aberdeen University Press
Mikić, Želimira; Lešić, Aleksandar (2004). „Sedamdeset godina od osnivanja englesko-jugoslovenske dečje bolnice za lečenje tuberkuloze kostiju i zglobova u Sremskoj Kamenici” (PDF). Srpski Arhiv Za Celokupno Lekarstvo. 132: 469—473. Приступљено 8. 1. 2019. COBISS.SR 164677132
Микић, Желимир (1998). Увек ваша : живот и дело др Кетрин Макфејл. Нови Сад: Матица српска. COBISS.SR 131730695
Fortier Jones: With Serbia Into Exile, An American's Adventures with the Army That Cannot Die, New York, Grosset &Dunlap, 1916 - digital, Remake: Cosimo Classics, 2007
Little Grey Partridge: The Diary of Ishobel Ross, Serbia 1916-1917, Aberdeen University Press, 1988
Stela Miles Franklin: Nemari nista: Six Months with the Serbs
Lady Frances Balfour: Dr. Elsie Inglis,1919,Cosimo Classics, 2007,
Ernest Percy Bicknell: In War's Wake 1914-1915, American National Red Cross, Washington, 1936
Gardner A. American Red Cross Work in Serbia, American Journal of Nursing, 1915, 16, 1, 36-40
Morse E.W. America in the War, The Vanguard of American Volunteers, In the Fighting Lines and in Humanitarian Service, August 1914 – April 1917, New York, Charles Scribner’s Sons 1919. Part III: The American Red Cross in Servia. )
Harding, P. M. (1982). „A Red Cross nurse in Belgrade: Mary Gladwin saw World War I from the inside of a hospital. Her battles were no easier than those of the soldiers”. Am Hist Illus. 17 (1): 41—7. PMID 11616505. .
Agnes Gardner: American Red Cross Work in Serbia, The American Journal of Nursing. 16 (1): 36—40. октобар 1915. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ),
Miss Emily Simmonds: Nurse in Belgrade when shells fell, The New York Times, January 15, 1915
St. Clair Stobart: Spirit of Democracy, 1918.
Richard Strong: Typhus fever with particular reference to the Serbian epidemic (1920),Cambridge, Mass., Pub. by the American Red cross at the Harvard university press, 1921
Strong R.P.Shattuck G. Sellards A.W. Zinsser H. Hopkins G.:Typhus Fever with Particular Reference to the Serbian Epidemic, Harvard University Press, Cambridge, MASS. 1920
William Hunter:The Serbian Epidemics of Typhus and Relapsing Fever in 1915: Their Origin, Course, and Preventive Measures employed for their Arrest(An Aetiological and Preventive Study based on Records of British Military Sanitary Mission to Serbia, 1915.
Madlen de Benoa-Siguaje: La patrie Serbe,
Raul Labry: Avec L’armée Serbe en retraite, Paris, 1916
Н. СƄичевƄ : Сербскаја армија в европеискои воина, Белграде, 1928
Harding, P. M. (1982). „A Red Cross nurse in Belgrade: Mary Gladwin saw World War I from the inside of a hospital. Her battles were no easier than those of the soldiers”. Am Hist Illus. 17 (1): 41—7. PMID 11616505. .
Boardman M.T. Under The Red Cross Flag At Home And Abroad, Philadelphia and London, J. B. Lippincott company, 1915