Санаторијум за Србе у Саланшу или Десета јединица Болнице шкотских жена за рад у иностранству(енг. Tuberculosis Sanatorium for Serbs at Sallanches, Haute Savoie) била је привремена здравствена установа, намењена лечењу и опоравку српских студента и српских избеглица у Француској оболелим од туберкулозе.[1]
Деста болница шкотских жена или санатортијум у Саланшу радила је од њеног оснивања марта 1918. године, све до јуна 1919. године.[2]
Положај, размештај и намена
Санаторијум, болница био је смештена у хотелу „Савоја”, у Француској, у градићу Саланш, испод Монт Бланка, у близини швајцарске границе.
Због све веће потребе, капацитет санаторијума-болнице, који је првобитно имао 100 постања, убрзо се повећао на 150 постеља.
Све време болница-санаторијум, углавном је била намењена опоравку рековалесцента, оболелих од туберкулозе плућа.
Предуслови
Француска је била земља која је Све време Првог светског рата Француска је била отворена за евакуацију и пријем српским избеглица: ђака, студента, народних посланика, чиновника, војника. Њих је према француским изворима, на територији Француске до 1. јануара 1918. године боравило 17.000.[3]
На основу одлуке коју је донела Народна скупштина Републике Француске и њена влада у новембру и децембру 1915. године, почев од краја децембра 1915. године, највећи део избегле српске деце, и студената се све време Првог светског рата наставио је школовање у Француској.
Како је део избеглица дошао у Француску из ратом захваћене Србије, са већ нарушеним здрављем, ратне прилике које су владале у Француској све вереме Првог светског рата, условиле су погоршање постојећих и појаву нових разних болести, посебно јако заразне туберкулозе, за коју није постојао одговарајући лек. То је утицало да се ова зараза попут пошасти у великом броју рашири међу српским ђацима и војницима.[4] Након масовног разбољевања деце и омладине, у Француској се јавила потреба, да се поред уточишта и помоћи у школовању, оснују и лечилишта и санаторијуми за српске ђаке и студенте.[5]
Оснивање санаторијума
На иниицијативу Просветно одељење у Паризу донета је одлука да се оснује санаторијум у Саланшу (1917) и ђачког одморишта у Ментону.[6]
Идеју за оснивање санторијума помогао је Комитет шкотских жена.[7][8] Министарство просвете и црквених послова на Крфу, о оснивању Санаторијума у Саланшу, 20. јануара 1918. године обавестио је овим извештајем, Шеф просветног одељења у Француској, професор Сава Урошевић:,
„
На Конференцији, одржаној 21. децембра ове године [1917.] под председништвом г. Главног Комесара у његовој Канцеларији, примио је к знању његово саопштење, да је постала дело, мисао и жеља Комитета Шкотландских Жена (Scotish Women’s Hospitals), да се оснује један племенски санаторијум за наше ђаке [...]. [...] оснивањем овог новог санаториума и својим намерама да га пренесе, после рата, у Србију, задужује нас новим дугом захвалности. Овај санаторијум почео је да прима туберкулозне guerissible студенте, почетком фебруара ове године [1918.]”.[9]
”
Кадровска структура санаторијума
Матилда Мекфејл, оснивач и први руководилац санаторијума од 1. фебруара 1918. до 1. новембра 1918. године.
Руководиоци санаторијама
др Матилда Макфејл(Dr. Matilda Alexandrina Macphail, 1860–1946), по националности Шкотланђанка.[10] Пре доласка у Саланше, др Макфејл је била руководилац Јединице „Корзика“, на Корзици.
др Мариан Булок (Dr. Marian Theresa Bullock, 1877–1956).[1]
Лекарска екипа
др Матилда Макфејл, уједно управница болнице,
др Маријан Тереза Булок (Dr. Marian Theresa Bullock)
др Елизабет Нил (Dr. Elisabeth Niel).
Главне медицинске сестре
Етел Мод (Miss Ethel Maude)
Мери Доналдсон (Miss Mary Steuart Donaldson),
Апотекарица санаторијаума
Ела Моли Ертон (Miss Ella Molloy Ayrton)
Домаћица санаторијума
Мери Милн (Mrs. Mary Milne).
Активности
Поред лечење српских ђака у санаторијуму, које је одобрило Просветно одељење у Паризу, управа санаторијума организовала је и курс енглеског језика, а сваки болесник је добијао по један комад земље на коме је узгајао поврће и цвеће, а све са циљем бржег и бољег опоравка.[11][12]
Болница шкотских жена у Саланшеу је радила од марта 1918. до јуна 1919. Све време, болница је деловала као санаторијум, углавном намењена рековалесцентима, и због све веће потребе, капацитет болнице се стално повећао, па је од 100 нарастао на 150 постеља.[10]
^ абMcLaren ES. A History of the Scottish Women’s Hospitals. London: 1919. p. 88, 229, 234
^Српске новине, бр. 22, 20. фебруар 1918, стр. 4, Српски санаторијум. Санаторијум за српске ђаке у Француској.
^Љ. Трговчевић, Срби у Француској током Првог светског рата, у: Међународни научни скуп Српско-француски односи 1904-2004, Београд, 18–20. октобар 2004 / уредили Михаило Павловић, Јелена Новаковић / Београд 2005, стр. 43–55.
^Санаторијум у Саланшу У: Милена (Живорад) Жикић, Улога жена у ратовима српске војске од 1912. до 1918. године, Докторска дисертација, Универзитет у Нишу, Филозофски факултет Ниш, 2018. стр. 118-119
^Митровић Андреј, Србија у Првом светском рату, Београд 1984.
^Петровић Илија, Шкотске жене уза Србе: 1914–1918., Нови Сад 2010.
^Inglis Elsie, Bolnice Škotskih žena, pre deset godina:Scottish Women’s Hospitals, у: Нова Европа, књ. 12 (1. децембар 1925) [уредили Л. Поповић, М. Костренчић, М. Ћурчин], Загреб 1925, стр. 487–488
^Санаторијум у Саланшу У: Милена (Живорад) Жикић, Улога жена у ратовима српске војске од 1912. до 1918. године, Докторска дисертација, Универзитет у Нишу, Филозофски факултет Ниш, 2018. стр. 119
^ абСлавица Поповић-Филиповић, Елси Инглис (1864–1917) и Болнице шкотских жена у Србији у Великом рату. 2. део Секција за историју медицине Српског лекарског друштва, Београд, Србија, ISSN Online 2406-0895
^Санаторијум у Саланшу У: Милена (Живорад) Жикић, Улога жена у ратовима српске војске од 1912. до 1918. године, Докторска дисертација, Универзитет у Нишу, Филозофски факултет Ниш, 2018. стр. 120
Popović-Filipović S. Za hrabrost i humanost, Bolnice škotskih žena u Srbiji i sa Srbima za vreme Prvog svetskog rata 1914–1918. godine. Beograd: Signature; 2007.
_(titel_op_object)_La_Suisse_et_la_Savoie_(serietitel),_RP-F-F06436.jpg)
