Босанскохерцеговачка пјешадијаБосанскохерцеговачка пјешадија (њем. Bosnisch-hercegovinische Infanterie), обично називана Бошњаци (њем. Bosniaken),[а] била је грана Аустроугарске војске. Регрутовани изван аустријских и мађарских региона Двојне монархије, са значајним удјелом муслиманских кадрова (31,4%), ови пукови су уживали посебан статус. Имали су своје карактеристичке униформе и добијали су свој низ бројева у оквиру заједничке војске. Јединице су биле дио аустроугарске пјешадије 1914. године и састојале су се од четири пјешадијска пука и батаљона војне полиције (њем. Feldjägerbataillon). Позадина Берлински конгрес 1878. године додјелио је двије османске покрајине, Босански вилајет и Новопазарски санџак, на управљање Аустроугарској. У јулу исте године аустроугарске снаге су започеле окупацију обје покрајине, али су наишле на снажан отпор локалног муслиманско становништва.[1] Током кампање која је трајала све до октобра 1878. аустроугарске снаге су има 946 мртвих и 3.980 рањених војника.[2] Иако су обје покрајине дејуре и даље припадале Османском царству, аустроугарска администрација је започела изградњу рудиментарних административних апарата на основу реформе постојећег система. У току је био заједнички отпор аустроугарској власти у многим руралним областима, посебно у Херцеговини и дуж источне границе са Црном Гором. „Аустријанци су успоставили посебне локалне милицијске снаге тамо, ’Пандуре’, али многи од ових милицајаца су постали побуњеници, а неки су окренули разбојништву”.[2] „У новембру 1881. Аустроугарска влада је усвојила Војни закон (њем. Wehrgesetz) намећући обавезу свим Босанцима да служе у царској војсци”.[3] То је довело до широко распрострањених немира током децембра 1881. и током 1882. — који су једино могли бити поражени и потиснути војним средствима. Аустроугари су се пожалили сарајевском муфтији, Мустафи Хилмију Хаџиомеровићу, и он је убрзо издао фетву „позивајући Бошњаке да поштују војни закон”.[4] Други важни чланови муслиманске заједнице, као што је Мехмед-бег Капетановић (касније градоначелник Сарајева), позвали су муслиманске младиће да служе у аустроугарској војсци. РегиментеНакон што је 1878. године Босна и Херцеговина дошла под управу Аустроугарске монархије, постепено је формирано 12 стрељачких баталиона, између 1885. и 1892. године из којих су 1. јануара 1894. године настале четири пјешадијске регименте:
Свака регимента је имала 4 батаљона од којих су 1, 2. и 4. одлазили у гарнизонски град, док је 3. батаљон остајао у центру свог округа. 1903. године формиран је и један стрељачки батаљон, а након анексије Босне и Херцеговине 1908. године основане су и друге јединице и батаљони. Почетком рата 1915. године основана је 5, а у току рата још и 6, 7. и 8. регимента. Босанско-херцеговачке јединице су биле распоређиване на фронтовима широм Аустроугарске монархије. Неке од њих биле су на Галицији, Сочи, Пиави, Карпатима и региону Алпа. Војна заклетва гласила је: "Заклињем се Богу Свемоћном да ћу бити одан Његовом Величанству цару и краљу Францу Јозефу Првом и да ћу следити сва наређења мени надређених и виших, чак и у животној опасности". Од свих регимената посебна пажња се придаје Другој регименти која је у току рата добила 42 златне медаље и тако словила за најодликованију јединицу у аустроугарској војсци. Златна медаља је била највише одликовање у аустроугарској војсци. Одликовања и ордени су иначе били у облику разних крстова, док су одликовања додељивана муслиманима била посебног облика. У јануару 1913. године, 39,12% подофицира и других војника су били српски православни, 31,04% били су муслимани, а 25,04% римокатолици. Остатак су били грчки католици, Јевреји и протестанти. Без обзира на верску припадност, сви војници носили су фес. Види јошНапомене
РеференцеЛитература
|
Portal di Ensiklopedia Dunia
