Велибор Љујић
Велибор Љуић (Виницка, код Пријепоља, 25. октобар 1914 — Београд, 27. септембар 1985) био је учесник Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник Социјалистичке Републике Србије. БиографијаРођен је 25. октобра 1914. у селу Виницка, код Пријепоља. Школовао се у Пријепољу и Београду, где је завршио Правни факултет. Током студија био је активан у револуционарном студентском покрету, а 1940. постао је члан тада илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Исте године изабран је за секретара Месног комитета КПЈ у Пријепољу.[1][2] Након окупације Југославије, 1941. активно је учествовао у Народноослободилачком покрету (НОП) и био један од организатора устанка у Пријпољу и околини, заједно са Љубишом Миодраговићем и Бранком Радичевићем. Октобра 1941. био је први командир Милешвеске партизанске чете, а током Народноослободилачког рата обављао је дужности — помоћника политичког комесара батаљона у Трећој пролетерској санџачкој ударној бригади, руководиоца Политичког одељења Четврте санџачке ударне бригаде, политичког комесара 37. санџачке дивизије и др. Био је секретар Среског комитета КПЈ за милешевски срез и од почетка 1944. члан Обласног комитета КПЈ за Санџак. Демобилисан је 1945. у чину потпуковника.[1][2] После ослобођења, од 1945. до 1952. био је секретар Окружног комитета КПС и Окружног народног одбора у Новом Пазару, а од 1952. до 1959. секретар Среског комитета СКС и председник Народног одбора среза Пријепоље. Упоредо је биран за секретара Народне скупштине НР Србије, од 1946. до 1950. и инструктора Централног комитета КП Југославије. Обављао је дужности директора Дирекције текстилне индустрије НР Србије, председника Планске комисије НР Србије, директора Главне управе за увоз и извоз и Дирекције за електропривреду НР Србије, скретара и председника Савета за народно здравље НР Србије, од 1961. председника Комисије за избор и именовање Скупштине СР Србије и члана Извршног већа Скупштине Србије од 1959. до 1969. године. Од 1964. био је председник Организационополитичког већа Скупштине СР Србије. Од 1978. биран је за члана Савета федерације.[1][2] За члана Централног комитета Савеза комуниста Србије (ЦК СКС) биран је на више конгреса. Био је члан Главног одбора Народног фронта Србије и члан Председништва Републичке конференције Социјалистичког савеза радног народа (ССРН) Србије, као и члан Савезног одбора СУБНОР Југославије. За народног посланика Народне скупштине НР Србије и касније посланика Скупштине СР Србије биран је у више мандата, док је за посланика Савезне скупштине биран у прва четири сазива.[1][2] Умро је 27. септембра 1985. на Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.[3][4] Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден заслуга за народ првог реда, Орден братства и јединства првог реда, Орден Републике са златном звездом, Орден партизанске звезде другог реда, Орден за храброст и друго.[1][2][5] Референце
Литература |
||||||||||||||||||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
