Велики пас (сазвежђе)
Велики пас (лат. Canis major) је једно од 88 модерних и 48 оригиналних Птолемејевих сазвежђа. Констелација јужне хемисфере позиционирана је близу небеског екватора и садржи најсјајнију звезду видљиву на небу, Сиријус. Велики пас обухвата и велики број других небеских објеката. Историја и митологијаУ западној астрономијиУ древној Месопотамији, Сиријус, кога су Вавилонци назвали КАК.СИ.ДИ, био је виђен као стрела усмерена ка Ориону, док су јужне звезде Великог пса и део Крме посматране као лук, назван БАН у свакој плочици о Три звезде, које датирају од око 1100. године пре нове ере. У каснијем зборнику вавилонске астрономије и астрологије под називом МУЛ.АПИН, стрела Сиријус је такође била повезана са ратником Нинуртом, а лук са Иштаром, Енлиловом ћерком.[2] Нинурта је била повезана са каснијим божанством Мардуком, за кога се говорило да је убио богињу океана Тијамат великим луком, и обожаван је као главно божанство у Вавилону.[3] Стари Грци су заменили приказ лука и стреле приказом пса.[4]  У грчкој митологији, Велики пас представља пса Лелапа, Зевсов поклона Европи; или понекад пас Прокрис, Дијанина нимфа; или она коју је Аурора дала Кефалу, толико чувена по својој брзини да ју је Зевс уздигао на небо.[5] Такође се сматрало да представља једног од Орионових ловачких паса,[6] који јури зеца Лепуса или помаже Ориону у борби против Бика; и на овај начин га помињу Аратос, Хомер и Хесиод. Стари Грци помињу само једног пса, али у римско доба, Мали пас се појављује као Орионов други пас. Алтернативни називи укључују Canis Sequens и Canis Alter.[5] Canis Syrius је име коришћено у Алфонсовим таблицама из 1521. године.[5] Римски мит спомиње Великог пса као Custos Europae, пса који чува Европу, али није успео да спречи њену отмицу од стране Јупитера у облику бика, и као домар Летаеус, „пас чувар“.[7] У средњовековној арапској астрономији, сазвежђе је постало ал-Калб ал-Акбар, „Велики пас“, која је писац из 17. века Едмунд Чилмид транскрибовао као Алчелеб Алахбар. Исламски учењак Абу Рајихан ал-Бируни назвао је Орион Калб ал-Јабар, „Џиновски пас”.[5] У народу Меразиг у Тунису, пастири разликују шест сазвежђа која означавају пролазак суве, вруће сезоне. Један од њих, под називом Мерзем, укључује звезде Великог и Малог пса и весник је две недеље врућег времена.[8]  У незападној астрономији У кинеској астрономији, модерно сазвежђе Велики пас налази се у Вермилионској птици (), где су звезде класификоване у неколико одвојених астеризама звезда. Војно тржиште () је био кружни образац звезда који садржи Nu3, Бета, Кси1 и Кси2, и неке звезде са Лепуса.[9] Дивљи петао () био је у центру војне пијаце, иако је неизвесно које звезде су шта приказивале. Шлегел је известио да је могуће да се радило о звездама Омикрон и Пи Канис Маџорис,[10] док су Бета или Ну2 такође предложене.[11] Сиријус је био Tiānláng (天狼), Небески вук,[12] који је означавао инвазију и пљачку.[11] Југоисточно од Вука налазио се астеризам Húshǐ (弧矢), небески лук и стрела, за који се тумачило да садржи Делта, Епсилон, Ета и Капа Канис Маџорис и Делта Велорум. Алтернативно, стрелу су приказали Омикрон2 и Ета и биал је усмерена на Сиријуса (Вука), док је лук садржао Капа, Епсилон, Сигма, Делта и 164 Канис Маџорис, и Пи и Омикрон Пупис.[13] Маорски и Туамотски народи препознали су лик Великог пса као посебан ентитет, иако је понекад био апсорбован у друга сазвежђа. Те Хуинга-о-Рехуа, такође названа Те Путахи-нуи-о-Рехуа и Те Кахуи-Такуруа, („Скупштина Рехуа“ или „Скупштина Сиријуса“) је било сазвежђе Маора које је укључивало и Малог и Великог пса, заједно са неким околним звездама.[14][15] Повезан је био и Таумата-о-Рехуа, који се такође назива Пукавануи, Рехуа огледало, формирано од недефинисане групе звезда у Великом псу.[16][17] Они су називали Сиријус Рехуа и Такаруа, што кореспондира са два имена за сазвежђе, иако је Рехуа било име примењено на друге звезде у различитим групама Маора и другим полинезијским космологијама.[18][19] Народ Туамоту је звао Валиког пса Муиханга-хетика-о-Такуруа, „трајни скуп Такаруа“.[20] Народ Тарумба са реке Шолхавен је сматрао да су три звезде Великог пса Вунбулу (слепи миш) и његове две супруге Мурумбол (госпођа Смеђа змија) и Мудта (госпођа Црна змија); којима је досадило да прате свог мужа унаоколо, те су жене покушавале да га закопају док је он ловио вомбата у његовој рупи. Он је набио на копље и сво троје су постављени на небу као сазвежђе Муновра..[21] За народ Боронг из Викторије, Сигма Канис Маџорис је била Унургунит (што је постало званично име ове звезде[22]), а њене бочне звезде Делта и Епсилон биле су његове две жене.[23] Месец (Митијан, „домаћа мачка”) је покушао да намами даљу жену (Епсилон), али га је Унургуните напао и он од тада лута небом.[24] КарактеристикеВелики пас је сазвежђе на летњем небу јужне хемисфере (или зимском северне), омеђено Једнорогом (који се налази између њега и Малог пса) на северу, Крмом на истоку и југоистоку, Голубом на југозападу и Зецом на северу. западу. Скраћеница од три слова за сазвежђе, коју је усвојила Међународна астрономска унија 1922. је „CMa“.[25] Званичне границе сазвежђа, како их је поставио белгијски астроном Ежен Делпорт 1930. године, дефинисане су четвороуглом; у екваторијалном координатном систему, координате ректасцензије ових граница леже између 06h 12,5m и 07h 27,5m , док су координате деклинације између −11,03° и −33,25°.[1] Покривајући 380 квадратних степени или 0,921% неба, заузима 43. место од 88 тренутно признатих сазвежђа по величини.[26]  ЗвездеВелики пас је истакнуто сазвежђе због многих сјајних звезда. Ту спадају Сиријус (Alpha Canis Majoris), најсјајнија звезда на ноћном небу, као и три друге звезде изнад магнитуде 2,0.[6] Штавише, сматра се да су две друге звезде претходно надмашиле све остале на ноћном небу — Адхара (Epsilon Canis Majoris) је сијала на −3,99 пре око 4,7 милиона година, а Мирзам (Beta Canis Majoris) је достигла врхунац на −3,65 пре око 4,42 милиона година. Још једна, NR Canis Majoris, биће најсјајнија на магнитуди -0,88 за око 2,87 милиона година.[27] Немачки картограф Јохан Бајер користио је грчка слова алфа до омикрона да означи најистакнутије звезде у сазвежђу, укључујући три суседне звезде као Ну и још два пара као Кси и Омикрон,[28] док су каснији посматрачи означили даље звезде у јужним деловима сазвежђа које је било тешко разазнати из средње Европе.[3] Бајеров земљак Јохан Елерт Боде је касније додао Сигму, Тау и Омегу;[29] француски астроном Николас Луј де Лакај је додао звезде са словима од а до к (иако ниједна није у употреби данас).[29] Џон Фламстид је нумерисао 31 звезду, укључујући 3 Canis Majoris коју је Лакај поставио у Колумбију као Delta Columbae (Фламстид није препознао Колумбу као посебно сазвежђе).[30] Такође је означио две звезде — 10 и 13 Canis Majoris — као Капа1 и Капа2, респективно, али каснији картографи као што су Френсис Бејли и Џон Бевис одбацили су слабију бившу звезду, остављајући Капу2 као једину Капу.[28] Фламстеедова листа Ни1, Ни2, Ни3, Кси1, Кси2, Омикрон1 и Омикрон2 је остала у употреби.[31]  Сиријус је најсјајнија звезда на ноћном небу са привидном магнитудом -1,46 и једна од најближих звезда Земљи на удаљености од 8,6 светлосних година. Његово име потиче од грчке речи за „ужарен” или „печећи”. Сиријус је такође бинарна звезда; његов пратилац Сиријус Б је бели патуљак са магнитудом од 8,4–10 000 пута слабијом од Сиријуса А за посматраче на Земљи.[32] Њих двоје обиђу једно око другог сваких 50 година. Њихов најближи приступ се последњи пут десио 1993. године и они ће бити у највећем размаку између 2020. и 2025. Сиријус је био основа за древни египатски календар.[6] Ова звезда је означавала уста Великог пса на Бајеровом звезданом атласу.[33] Бочни Сиријусу су Бета и Гама Велики пас. Такође се назива и Мирзам или Мурзим, Бета је плаво-бела Бета Цефеј променљива звезда магнитуде 2,0, која варира за неколико стотинки магнитуде током периода од шест сати.[34] Мирзам је удаљен 500 светлосних година од Земље, а његово традиционално име значи „најављивач“, што се односи на његову позицију „најављивача“ Сиријуса, јер се уздиже неколико минута пре Сиријуса.[6] Гама, такође позната као Мулифеин, је слабија звезда магнитуде 4,12, у стварности плаво-бели сјајни џин спектралног типа B8IIe који се налази 441 светлосну годину од Земље.[35] Јота Велики пас, која лежи између Сиријуса и Гаме, је још једна звезда која је класификована као променљива Бета Цефеја, која варира од магнитуде 4,36 до 4,40 у периоду од 1,92 сата.[36] То је удаљена плаво-бела супергигантска звезда спектралног типа B3Ib, око 46.000 пута светлија од Сунца и, на удаљености од 2500 светлосних година, 300 пута даље од Сиријуса.[37] Епсилон, Омикрон2, Делта и Ета Веики пас су у средњовековној арапској традицији називани Ал Адзари „девицама“.[38] Десну бутину пса на Бајеровом атласу означава Епсилон Велики пас,[33] такође познат као Адхара. Са магнитудом 1,5, то је друга најсјајнија звезда у Великом псу и 23. најсјајнија звезда на небу. То је плаво-бели суперџин спектралног типа B2Iab, удаљен око 404 светлосне године од Земље.[39] Ова звезда је један од најсјајнијих познатих извора екстремног ултраљубичастог зрачења на небу.[40] То је бинарна звезда; секундарна је магнитуде 7,4. Њено традиционално име значи „девице”, пошто је пренето из групе звезда само у Епсилон.[41] У близини је Делта Велики пас, такође названа Везен. То је жуто-бели суперџин спектралног типа F8Iab и магнитуде 1,84, удаљен око 1605 светлосних година од Земље.[42] Са традиционалним именом које значи „тежина”, Везен је 17 пута масивнији и 50.000 пута сјајнији од Сунца. Да се налази у центру Сунчевог система, ширио би се до Земље јер је његов пречник 200 пута већи од Сунчевог. Стар само око 10 милиона година, Везен је престао да спаја водоник у свом језгру. Његов спољни омотач почиње да се шири и хлади, а у наредних 100.000 година постаће црвени суперџин јер његово језгро спаја све теже и теже елементе. Једном када има језгро од гвожђа, колапсираће и експлодирати као супернова.[43] Смештена између Адхаре и Везена налази се Сигма Велики пас, позната као Унургунит народима Буронг и Вотјобалук,[23] црвени суперџин спектралног типа K7Ib који неправилно варира између магнитуде 3,43 и 3,51.[44] Такође назван Алудра, Ета Велики пас је плаво-бели суперџин спектралног типа B5Ia са луминозношћу 176.000 пута и пречником око 80 пута већим од Сунчевог.[45] Класификована као променљива звезда типа Алфа Лабуд, Алудра варира у сјају од 2,38 до 2,48 магнитуде у периоду од 4,7 дана.[46] Налази се на удаљености од 1120 светлосних година. Западно од Адхаре налази се Зета Велики пас или Фуруд магнитуде 3,0, око 362 светлосне године удаљена од Земље.[47] То је спектроскопски бинар, чије компоненте круже једна око друге сваких 1,85 година, комбиновани спектар указује на главну звезду спектралног типа B2.5V.[48] Између ових звезда и Сиријуса леже Омикрон1, Омикрон2 и Пи Велики пас. Омикрон2 је масивна суперџиновска звезда отприлике 21 пута масивнија од Сунца.[49] Стара само 7 милиона година,[49] исцрпела је залихе водоника у свом језгру и сада сагорева хелијум.[50] То је варијабла Алфа Цигни која пролази кроз периодичне нерадијалне пулсације, које узрокују да њена светлост кружи од магнитуде 2,93 до 3,08 у интервалу од 24,44 дана.[51] Омицрон1 је наранџасти суперџин К-типа спектралног типа K2.5Iab који је неправилна променљива звезда, која варира између привидних магнитуда 3,78 и 3,99.[52] Отприлике 18 пута масивнији од Сунца, сија са 65.000 пута већим сјајем.[53] Северно од Сиријуса леже Тета и Му Велики пас, при чему је Тета најсевернија звезда са Бајеровом ознаком у овом сазвежђу.[54] Стара око 8 милијарди година, то је наранџасти џин спектралног типа K4III који је масиван отприлике као Сунце, али се проширио до 30 пута Сунчевог пречника.[55] Му је вишеструки звездани систем који се налази на удаљености од око 1244 светлосне године,[56] чије компоненте се могу уочити у малом телескопу као звезда жуте боје 5,3 магнитуде и плавичаста звезда 7,1 магнитуде.[57] Сјајнија звезда је џин спектралног типа K2III,[56] док је пратилац звезда главног низа спектралног типа B9.5V.[58] Ну1 Велики пас је џиновска звезда жуте боје магнитуде 5,7, удаљена 278 светлосних година; налази се на прагу видљивости голим оком. Има пратиоца магнитуде 8,1.[6] На јужним границама сазвежђа леже Капа и Ламбда Велики пас. Иако су сличних спектра и близу један другом гледано са Земље, они нису повезани.[26] Капа је променљива Гама Касиопеја спектралног типа B2Vne,[59] која се посветлила за 50% између 1963. и 1978. године, са магнитуде 3,96 или на 3,52.[60] Удаљена је око 659 светлосних година.[61] Ламбда је плаво-бели патуљак главне секвенце Б типа са привидном магнитудом од 4,48 који се налази на око 423 светлосне године од Земље.[62] Она је 3,7 пута шира и 5,5 пута масивнија од Сунца, а сија 940 пута већим сјајем.[54] Референце
Литература
Спољашње везе
|
||||||||||||||||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
