Вилхелм II од Немачке

Вилхелм II Немачки
Вилхелм II Немачки
	Цар Вилхелм II 1915. године
Лични подаци
Датум рођења	27. јануар 1859.
Место рођења	Берлин, Пруска
Датум смрти	4. јун 1941. (82 год.)
Место смрти	Дорн, Холандија
Гроб	маузолеј у Хоис Дорну
Породица
Супружник	Аугуста Викторија од Шлезвиг-Холштајна, Хермина Ројс од Грајца
Потомство	Wilhelm, German Crown Prince, Eitel Friedrich of Prussia, Adalbert of Prussia, Аугуст Вилхелм од Пруске, Oskar of Prussia, Joachim of Prussia, Викторија Лујза од Пруске
Родитељи	Фридрих III Немачки; Викторија фон Сакс-Кобург и Гота
Династија	Хоенцолерн
император Немачке, краљ Пруске
Период	15. јун 1888 — 9. новембар 1918.
Претходник	Фридрих III од Немачке
Наследник	монархија је укинута
Потпис

Вилхелм II Немачки (нем. Wilhelm II.; Берлин, 27. јануар 1859 — Дорн, 4. јун 1941) је био последњи цар (нем. Kaiser) Немачке и последњи краљ (нем. König) Пруске. Владао је од 1888. до 1918.^[1]

Био је лични пријатељ краља Милана Обреновића.

Биографија

Његово пуно име је било Фридрих Вилхелм Виктор Алберт од Пруске (нем. Friedrich Wilhelm Viktor Albert von Preußen). Припадао је немачкој краљевској породици Хоенцолерн (нем. Hohenzollern). Његов отац био је Фридрих III Немачки који је владао само неколико месеци 1888. године после смрти свог оца Вилхелма I. Мајка му је била Викторија, најстарија ћерка британске краљице Викторије, па је био близак рођак руске царице Александре.

Лева рука му је била делимично парализована услед повреде при рођењу.

Водио је милитаристичку политику, унапредио војну индустрију, морнарицу и подстакао освајање прекоморских територија (нем. Weltpolitik).

У Првом светском рату био је главнокомандујући немачке војске, у савезништву са Аустроугарском. Пред крај рата одлучио се за капитулацију, али је абдицирао тек под притиском, 9. новембра 1918. Наредног дана отишао је у Холандију, где је тражио и добио азил и ту провео остатак живота.

Први светски рат

У сенци војске

Вилхелмова улога у рату је била све мања, јер је све више бавио церемонијама доделе награда и почасним дужностима. Врховна команда је наставила са својом стратегијом, иако је било јасно да је Шлифенов план пропао. До 1916. Немачко царство је фактички постала војна диктатура на челу са фелдмаршалом Паулом фон Хинденбургом и генералом Ерихом Лудендорфом.^[2] Све више одсечен од стварност и процеса доношења политичких одлука, Вилхелм се све више колебао између дефетизма и снова о победи, зависно од успеха његове војске. Ипак, Вилхелм је задржао врховни ауторитет у питањима политичких именовања, и то тек када је добијена његова сагласност да се могу спровести велике промене у Врховној команди. Вилхелм је подржавао смену Хелмута фон Молткеа млађег у септембру 1914. и његово замењивање Ерихом фон Фалкенхајном. Хинденбург и Лудендорф су 1917. одлучили да им Бетман-Холвег више није прихватљив да буде канцелар и затражили су од Вилхелма да постави неког другог. Када је питао кога би они прихватили, Лудендорф је предложио Георга Михаелиса, кога је он једва познавао. Цар уопште није познавао Михаелиса, али је прихватио предлог. Подршка цару се комплетно урушила током октобра и новембра 1918. у војсци, у цивилној влади и у немачкој јавности, када је амерички предсеник Вудро Вилсон ставио до знања да цар више не може учествовати у мировним преговорима.^[3]^[4] Исте године Вилхелм се разболео током пандемије шпанске грознице, али је преживео.^[5]

Абдикације и одлазак у изгнанство

Вилхелм је био у штабу Царске војске у месту Спа, када су га изненадили устанци у Берлину и другим центрима крајем 1918. Побуна у редовима његове вољене Царске морнарице, га је јако погодила. Након избијања Немачке револуције, Вилхелм није могао да се премишља да ли да абдицира или не. У том тренутку је прихватио да ће морати да се одрекне царске круне, али се још увек надао да ће моћи да задржи пруску краљевску круну. Међутим, ово је било немогуће под уставом Немачком царства. Док је Вилхелм мислио да ће моћи да влада као цар у персоналној унији са Пруском, устав је везивао царску круну са пруском круном, што је значило да се Вилхелм није могао одрећи једне круне, а да се не одрекне и друге.

Вилхелмове наде да ће задржати барем једну круну су се показале нереалне, када је, надајући се да ће сачувати монархију суочен са све већим револуционарним немирима, канцелар кнез Максимилијан Баденски, објавио Вилхелмову абдикацију обе круне 9. новембра 1918. Кнез Максимилијан је сутрадан и сам морао да поднесе оставку, када је постао јасно да само Фридрих Еберт, вођа СПД, може ефикасно да врши контролу. Касније истог дана, један од Ебертових министара, социјалдемократа Филип Шајдеман, прогласио је Немачку републиком.

Вилхелм је пристао да абдицира тек када га је Лудендорфова замена, генерал Вилхелм Гренер, обавестио да ће официри и војници немачке војске марширати назад у добром реду под командом Паула фон Хинденбурга, али да се код куће сигурно неће борити за Вилхелмов престо. Последња и најјача подршка монархије је сломљена, и на крају је чак и Хинденбург, који је сам био монархиста целог живота, био приморан да саветује цару да се одрекне круне.^[6]

Србија му је доделила Орден Таковског крста.^[7]

Породично стабло

16. Фридрих Вилхелм II

8. Фридрих Вилхелм III

17. Фредерика Лујза од Хесен-Дармштата

4. Вилхелм I Немачки

18. Карл II од Мекленбург-Штрелица

9. Лујза од Мекленбург-Штрелица

19. Фредерика од Хесен-Дармштата

2. Фридрих III Немачки

20. Карл Аугуст од Сакс-Вајмар-Ајзенаха

10. Карл Фридрих од Сакс-Вајмар-Ајзенаха

21. Лујза од Хесен-Дармштата

5. Аугуста од Сакс-Вајмар-Ајзенаха

22. Павле I Романов

11. Марија Павловна

23. Марија Фјодоровна (супруга Павла I)

1. Вилхелм II Немачки

24. Франц, војвода од Сакс-Кобург-Залфелда

12. Ернест I од Сакс-Кобург и Салфелда

25. Аугуста од Ројс-Еберсдорфа

6. Алберт од Сакс-Кобург и Гота

26. August of Saxe-Gotha-Altenburg

13. Лујза од Сакс-Кобург и Алтенбурга

27. Louise Charlotte of Mecklenburg-Schwerin

3. Викторија од Сакс-Кобурга и Готе

28. Џорџ III

14. Едвард, војвода од Кента и Стратхорна

29. Шарлота од Мекленбург-Штрелица

7. Викторија Хановерска

30. Франц, војвода од Сакс-Кобург-Залфелда (=24)

15. Викторија, војвоткиња од Кента и Стратхорна

31. Аугуста од Ројс-Еберсдорфа (=25)

Породица

Први брак

Супружник

име	слика	датум рођења	датум смрти
Аугуста Викторија од Шлезвиг-Холштајна		22. октобар 1858.	11. април 1921.

Деца

име	датум рођења	датум смрти	супружник
Принц престолонаследник Вилхелм	6. мај 1882.	20. јул 1951.	Цецилија од Мекленбург-Шверина
Ајтел Фридрих од Пруске	7. јул 1883.	8. децембар 1942.	Софија Шарлота од Олденбурга
Адалберт од Пруске	14. јул 1884.	22. септембар 1948.	Аделаида од Сакс-Мајнингена
Август Вилхелм од Пруске	29. јануар 1887.	25. март 1949.	Александра Викторија од Шлезвиг-Холштајн-Сондербург-Гликсбурга
Оскар од Пруске	27. јул 1888.	27. јануар 1958.	Ина-Марија фон Басевиц
Јоаким од Пруске	17. децембар 1890.	18. јул 1920.	Марија Августа од Анхалта
Викторија Лујза од Пруске	13. септембар 1892.	11. децембар 1980.	Ернст Август од Брауншвајга

Други брак

Супружник

име	слика	датум рођења	датум смрти
Хермина Ројс од Грајца		17. децембар 1887.	7. август 1947.

Референце

^ „William II | German Emperor & Prussian King | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). 2024-01-23. Приступљено 2024-02-01.
^ Craig 1978, стр. 374, 377–78, 393.
^ Cecil 1996, стр. 283.
^ Schwabe 1985, стр. 107.
^ Collier 1974.
^ Cecil 1996.
^ Acović, Dragomir (2012). Slava i čast: Odlikovanja među Srbima, Srbi među odlikovanjima. Belgrade: Službeni Glasnik. стр. 364.

Литература

Craig, Gordon Alexander (1978). Germany, 1866—1945. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-822113-5.
Ashton, Nigel J; Hellema, Duco (2000), „Hanging the Kaiser: Anglo-Dutch Relations and the Fate of Wilhelm II, 1918–20”, Diplomacy & Statecraft, 11 (2): 53—78, ISSN 0959-2296, doi:10.1080/09592290008406157 .
Associated Press (15. 3. 1890), „The Kaiser's Conference – Trying to Solve the Workingmen's Problem. Formal Organization of the Delegates in Berlin – Seeking a New Government Combination”, The New York Times, Приступљено 15. 2. 2012 .
Balfour, Michael (1964), The Kaiser and his Times, Houghton Mifflin .
Berghahn, Volker (2003). „Structure and Agency in Wilhelmine Germany: The history of the German Empire, Past, present and Future”. Ур.: Mombauer, Annika; Deist, Wilhelm. The Kaiser: New Research on Wilhelm II's Role in Imperial Germany. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-82408-8. ; 12 scholar essays.
Butler, David Allen (2010). THE BURDEN OF GUILT: How Germany Shattered the Last Days of Peace, Summer 1914. Casemate Publishers. ISBN 978-1-935149-57-6. Приступљено 15. 7. 2012. .
Carter, Miranda (2010), George, Nicholas and Wilhelm: Three Royal Cousins and the Road to World War I .
Cecil, Lamar (1989). Wilhelm II: Prince and Emperor, 1859—1900. Chapel Hill: University of North Carolina Press. ISBN 978-0-8078-1828-2. Архивирано из оригинала 14. 09. 2011. г. Приступљено 13. 11. 2017. .
———————— (1996). Wilhelm II: Emperor and Exile, 1900—1941. UNC Press Books. ISBN 978-0-8078-2283-8. Архивирано из оригинала 20. 04. 2010. г. Приступљено 13. 11. 2017. .
Clark, Robert M (2003), The Evangelical Knights of Saint John, Dallas, TX .
Clay, Catrine (2007), King Kaiser Tsar: Three Royal Cousins Who Led the World to War ; popular narrative.
Craig, Gordon A, Germany 1866—1945 .
Fromkin, David (2008), The King and The Cowboy: Theodore Roosevelt and Edward the Seventh, Secret Partners, The Penguin Press .
Gauss, Christian (1915), The German Emperor as shown in his public utterances, New York: Scribner, Приступљено 18. 2. 2012 .
Gilbert, Martin (1994), First World War .
Goetz, Walter (фебруар 1955), „Kaiser Wilhelm II. und die Deutsche Geschichtsschreibung” [Kaiser William II and German historiography], Historische Zeitschrift (на језику: German), 179 (1): 21—44, doi:10.1524/hzhz.1955.179.jg.21 .
Hohenzollern, William II (28. 10. 1908), The interview of the Emperor (excerpt), London Daily Telegraph
Hohenzollern, William II (1922), My Memoirs: 1878—1918, Harper & bros. , Archive.org.
Hull, Isabel V (2004), The Entourage of Kaiser Wilhelm II, 1888—1918 .
König, Wolfgang (2004), „The Academy and the Engineering Sciences: an Unwelcome Royal Gift”, Minerva: A Review of Science, Learning and Policy, 42 (4): 359—77, ISSN 0026-4695, doi:10.1007/s11024-004-2111-x .
Langer, William L; et al. (1968), Western Civilization
Ludwig, Emil (1927). Wilhelm Hohenzollern: The Last of the Kaisers. New York: GP Putnam's Sons. ISBN 978-0-404-04067-3. .
Macdonogh, Giles (2001). The Last Kaiser: William the Impetuous. London: Weidenfeld & Nicolson. ISBN 978-1-84212-478-9. .
Massie, Robert K. (1991), Dreadnought: Britain, Germany and the Coming of the Great War .
McLean, Roderick R (2001), „Kaiser Wilhelm II and the British Royal Family: Anglo-German Dynastic Relations in Political Context, 1890—1914”, History, 86 (284): 478—502, ISSN 0018-2648, doi:10.1111/1468-229X.00202 .
Mombauer, Annika and Wilhelm Deist, ур. (2003). The Kaiser: New Research on Wilhelm II's Role in Imperial Germany.
New York Times (8. 6. 1913), „KAISER, 25 YEARS A RULER, HAILED AS CHIEF PEACEMAKER; Men of Mark in and Out of His Dominions Write Exclusively for The New York Times Their High Opinion of His Work in Behalf of Peace and Progress During the Quarter Century That Has Elapsed Since He Became King of Prussia and German Emperor”, The New York Times, Приступљено 22. 2. 2012 .
Nipperdey, Thomas (1992), Deutsche Geschichte 1866—1918 (на језику: German), 2: Machtstaat vor der Demokratie , translated in Evans, Richard J (1997), Rereading German History: From Unification to Reunification, 1800—1996, Routledge, стр. 39 .
Pakula, Hannah (1995), The Empress Frederick, Touchstone
Palmer, Alan (1976), Bismarck, Charles Scribner's Sons .
Palmer, Alan (1978), The Kaiser: Warlord of the Second Reich, Charles Scribner's Sons .
Petropoulos, Jonathan (2006), Royals and the Reich, Oxford University Press .
Reinermann, Lothar (октобар 2008), „Fleet Street and the Kaiser: British Public Opinion and Wilhelm II”, German History, 26 (4): 469—485, doi:10.1093/gerhis/ghn046 .
Röhl, John CG; Sombart, Nicholaus, ур. (2005), Kaiser Wilhelm II: New Interpretations − the Corfu Papers, Cambridge: Cambridge University Press Непознати параметар |orig-date= игнорисан (помоћ).
Röhl, John CG (1998), Young Wilhelm: The Kaiser's Early Life, 1859—1888, Cambridge University Press .
———————— (2004). The Kaiser's Personal Monarchy, 1888—1900. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-81920-6.
———————— (1994). The Kaiser and His Court: Wilhelm II and the Government of Germany. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-40223-1. .
Ruggenberg, Robert 'Rob' (1998), How A German Soldier Still Loves His Dead Kaiser, NL: Greatwar, Архивирано из оригинала 03. 11. 2013. г., Приступљено 18. 2. 2012
Schwabe, Klaus (1985), Woodrow Wilson, Revolutionary Germany, and peacemaking, 1918—1919 .
Sainty, Guy Stair (1991), The Orders of Saint John, New York: The American Society of The Most Venerable Order of the Hospital of Saint John in Jerusalem
Sweetman, John 'Jack' (1973), The Unforgotten Crowns: The German Monarchist Movements, 1918—1945 (dissertation), Emory University .
Steinberg, Jonathan (2011). Bismarck: A Life. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-997539-6.
Taylor, AJP (1967), Bismarck: The Man and the Statesman .
Weinert, Christoph (2007), Wilhelm II. – Die letzten Tage des Deutschen Kaiserreichs [William II – The last days of the German Monarchy] (на језику: German), Germany/Belgium: seelmannfilm and German Television, Архивирано из оригинала 10. 2. 2013. г. .
Wilmott, HP (2003), The First World War, London: Dorling-Kindersley .
Clark, Christopher M (2000). Kaiser Wilhelm II. . short biography by scholar
Eley, Geoff. „The View From The Throne: The Personal Rule of Kaiser Wilhelm II,” Eley, Geoff (јун 1985). „The View from the Throne: The Personal Rule of Kaiser Wilhelm II”. Historical Journal. 28 (2): 469—85. doi:10.1017/S0018246X00003241. ,.
Kohut, Thomas A. (1991). Wilhelm II and the Germans: A Study in Leadership. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-506172-7.
Mommsen, Wolfgang J. „Kaiser Wilhelm II and German Politics.” Journal of Contemporary History 1990 25(2—3): 289—316. ISSN 0022-0094.
Otte, T.G., „"The Winston of Germany": The British Elite and the Last German Emperor”. Canadian Journal of History. децембар 2001. , XXXVI.
Retallack, James (1996). Germany in the Age of Kaiser Wilhelm II. Basingstoke: St. Martin's Press. ISBN 978-0-333-59242-7.
Röhl, John C. G; Sombart, Nicolaus (Editors) (1982). Kaiser Wilhelm II New Interpretations: The Corfu Papers. Cambridge University Press.
Van der Kiste, John (1999). Kaiser Wilhelm II: Germany's Last Emperor. Sutton Publishing. ISBN 978-0-7509-1941-8.
Waite, Robert GL (1998). Kaiser and Führer: A Comparative Study of Personality and Politics. University of Toronto Press. ISBN 978-0-8020-4185-2. . Psychohistory comparing him to Adolf Hitler.