Вилхелм I од Немачке
 Вилхелм I Немачки (нем. Wilhelm I.; 22. март 1797 — 9. март 1888) је био цар (нем. Kaiser) Немачке и краљ (нем. König) Пруске.[2] Владао је од 1861. до 1888.[3] ПореклоВилхелм се родио као другорођени син пруског краља Фридрих Вилхелма III[3] и његове жене Луисе Малкенбурско- Стржелицке. Као другорођени син с њим није било рачунато да наследи престо и имао је мање образовање него његов старији брат. Од 1814. године је служио у пруској армији где је био јако добар војник. Под водством маршала Гебхарт Леберехт фон Блихера бојевао је у биткама код Лигни и Ватерлоа. После тога је као дипломата преговарао у преговорима 1815. године. Године 1840. када је умро његов отац је постао краљ његов старији брат Фридрих Вилхелм IV а Вилхелм је постао крунски принц јер Вилхелм Фридрих IV није имао потомке. Током револуције 1848. крунски принц Вилхелм је успешно угушио устанак који је био уперен против његовог брата и из тог разлога је добио надимак „Картетшенпринц” принц четка. Младост и војна каријера.jpg) Будући краљ и цар рођен је као Вилијам Фридрих Луј од Пруске (Wilhelm Friedrich Ludwig von Preußen) у Палати крунског принца у Берлину 22. марта 1797. Као други син Лујзе од Мекленбург-Штрелица и принца Фридриха Вилијама, који је био син краља Фридриха Вилијама II, није се очекивало да се Вилијам успе на престо. Његов деда је умро исте године када је рођен, са 53 године, 1797. године, и његов отац Фридрих Вилијам III постао је краљ. Њега је образовао од 1801. до 1809. Јохан Фридрих Готлиб Делбрик, који је такође био задужен за образовање Вилијамовог брата, престолонаследника Фредерика Вилијама. Са дванаест година, отац га је поставио за официра Пруске војске.[4] Године 1806, дошло је до пораза Пруске од Француске и краја Светог римског царства. Вилијам је служио у војсци од 1814. године. Као и његов отац, борио се против Наполеона I[3] током дела Наполеонових ратова познатих у Немачкој као Befreiungskriege („Ослободилачки ратови“, иначе познати као Рат шесте коалиције), и наводи се да је био веома храбар војник. Он је постао капетан (Hauptmann) и добио је Гвоздени крст за своје акције у бици код Бар-сир-Оба. Рат и борба против Француске оставили су на њега доживотни утисак, а према Французима је имао дугогодишњу антипатију.[4] Године 1815, Вилијам је унапређен у мајора и командовао је батаљоном Прве регименте гарде. Борио се под Гебхардом Леберехтом фон Блухером у биткама код Лињија и Ватерлоа.[4] Он је постао дипломата, ангажован у дипломатским мисијама после 1815. Године 1817, пратио је своју сестру Шарлоту у Санкт Петербург, када се удала за руског цара Николаја I, поставши царица Александра Фјодоровна.[5] Године 1816, Вилијам је постао командант Stettiner Gardelandwehrbataillon, а 1818. је унапређен у генерал-мајора. Следеће године Вилијам је постављен за инспектора VII and VIII армијског корпуса. То га је учинило портпаролом пруске војске у кући Хоенцолернa. Он се залагао за јаку, добро обучену и добро опремљену војску. Године 1820, Вилијам је постао командант 1. Gardedivision, а 1825. је унапређен у команданта III армијског корпуса.[4] Отприлике у то време, Вилијам је ушао у романтичну везу са својом рођаком, пољском племкињом Елизом Раџивил. Године 1826, Вилијам је био приморан да раскине везу под притиском свог оца, који је то сматрао неприкладним. Наводно је Елиса имала ванбрачну ћерку с Вилијамом коју су одгајали Џозеф и Керолајн Крол, власници Крол опере у Берлину, а добила је име Агнес Крол. Она се удала за Карла Фридриха Лудвига Детмана (познатог као „Луј”) и емигрирала у Сиднеј, Аустралија, 1849. Имали су породицу од три сина и две ћерке. Агнес је умрла 1904. године.[6] Године 1829, Вилијам се оженио принцезом Августом, ћерком великог војводе Карла Фридриха од Сакс-Вајмар-Ајзенаха и Марије Павловне, сестре Николаја I. Њихов брак је био споља стабилан, али не и веома срећан.[7] Током револуција 1848. године, Вилијам је успешно угушио побуну у Берлину која је била усмерена на Фридриха Вилијама IV. Употреба топова га је учинила непопуларним у то време и донела му надимак Kartätschenprinz (Принц од гвоздене сачме). Заиста, морао је на неко време да побегне у Енглеску, прерушен у трговца. Вратио се и помогао да се угуши устанак у Бадену, где је командовао Пруском армијом. Октобра 1849, постао је генерални гувернер Рајне и Вестфалије, са седиштем у Изборној палати у Кобленцу.[4][7] Године 1854, кнез је промовисан у чин фелдмаршала и постављен за гувернера савезне тврђаве Мајнц.[8] Године 1857, Фредерик Вилијам IV је доживео мождани удар и постао ментално неспособан до краја живота. У јануару 1858, Вилијам је постао принц регент за свог брата, у почетку само привремено, али после октобра на сталној бази. Против савета свог брата, Вилијам је положио заклетву на пруски устав и обећао да ће га сачувати „чврстим и неприкосновеним”. Вилијам је именовао либерала Карла Антона фон Хоенцолерн-Зигмарингена за министарског председника и тако покренуо оно што је постало познато као „нова ера“ у Пруској, иако је било сукоба између Вилијама и либералне већине у Ландтагу око питања реформе оружаних снага.[4] ВладаПринц Вилхелм регентКонзервативни краљ Фридрих Вилхелм IV и старији брат Вилхелма није био доброг здравља и када се разболео и изгубио моћ говора и добијао даље нападе Вилхелм је 1858. године постао регент. Његов брат је полако умирао три и по године, и умро је 1861. после чега је Вилхелм постао пруски краљ Вилхелм I.[3] Пруски краљ1861. године је био у Баден-Бадену неуспешан атентат на краља Вилхелма. После једне године именовао је за канцелара Ото фон Бизмарка[3] који је ову функцију задржао током Вилхелмова живота. После свог брата наследио је проблем уједињења Немачке и неслагање са либералним парламентом. Он је од стране либерала сматран за више либералног од свог брата. Године 1866. је учествовао у Пруско-аустријском рату у току којег је освојио Холштајн и део Чешке. У годинама 1870—1871. учествовао је у рату против Француске. Немачки цар.jpg) После пораза Француске у Пруско-француском рату је Вилхелму, захваљујући Бизмарковом труду, понуђена титула цара. Царска титула није била једноставна за Бизмарка тако ни за Вилхелма. Титула „Кајзер фон Дојчланд” је имала проблематичан назив, да би се усагласило да постане „Кајзер дер Дојчен” односно цар Немаца што се показало као прихватљивије од претходне титуле која се није допадала члановима немачког друштва (Низоземска, Аустрија, Швајцарска исл.). Након тога је дана 18. јануара 1871. године у Версају је проглашен Вилхелм I за првог немачког цара и било је створено немачко царство које је било претходница данашње Немачке.[3] После смрти Вилхелма I 1888. године цар је постао његов син Фридрих III који га је надживео за само 99 дана. Затим је на трон ступио Вилхелмов унук Вилхелм II Немачки. Србија му је доделила Орден Таковског крста.[9] ТитулеВилхелм I је имао титуле :
Породично стаблоПородицаСупружник
Деца
Референце
Литература
Спољашње везе
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
.svg){kind=small}
Portal di Ensiklopedia Dunia
