Војислав Максимовић
Војислав Максимовић (Цвилин код Фоче, 4. август 1935 — Београд, 27. август 2024)[1] био је српски прозни писац, есејиста, историчар књижевности и библиотекарства, професор емеритус, члан Академије наука и умјетности Републике Српске.[2] Члан је првог сазива Сената Републике Српске.[3] На засједању Скупштине српског народа у БиХ, 9. јануара 1992. године прочитао је одлуку о проглашењу Републике Српског народа у БиХ. БиографијаРођен је у Цвилину (Јошаница у Старој Херцеговини), који су у то вријеме били у саставу Зетске бановине.[3] Отац му се звао Јован а мајка Роса.[3] Током Другог свјетског рата није могао да похађа школу, тако да је завршио у родном мјесту послије рата.[3] Нижу реалну гимназију је завршио у Фочи (1947—1950), након чега уписује гимназију.[3] У школској години 1952/53. власти административном одлуком прекидају његово школовање у гимназији у Фочи, ради чега исте године уписује шести разред Друге мушке гимназије у Београду.[3] Идуће године се уписује у Другу мушку гимназију у Сарајеву, гдје завршава седми и осми разред и полаже велику матуру.[3] У школској години 1955/56. уписује књижевност на Филозофском факулту у Београду, а идуће године прелази на Филозофски факултет у Сарајеву.[3] Дипломирао је 1960, након чега се вратио у Фочу и запослио на Радничком универзитету као руководилац једне катедре.[3] За главног уредника листа „Дринске новости“ је изабран 1962.[3] Радио је и као професор књижевности у Учитељској школи у Фочи, након чега је изабран за главног уредника листа „Маглић“ у Фочи.[3] На мјесту директора Опште библиотеке у Фочи је радио од 1967. до 1969.[3] Био је и посланик Просвјетно-културног вијећа Савезне скупштине Југославије у Београду.[3] Један је од покретача и први главни уредник часописа Мостови у Пљевљима.[3] Из Савеза комуниста Југославије је искључен 26. маја 1969, након чега напушта родни крај.[3] Крајем 1969. се запошљава на Институту за изучавање југословенске књижевности на Филозофском факултету у Сарајеву, гдје је почео да пише докторску дисертацију на тему живота и књижевног дјела Јована Кршића (1898—1941).[3] Бавио се истраживањем у библиотекама и архивима у Југославији и Чехословачкој, након чега је 5. јуна 1975. на Филозофском факултету у Сарајеву одбранио докторску дисертацију.[3] Након дисертације је постао доцент на Одсјеку за општу књижевност и библиотекарство.[3] Прво је стекао звање ванредног, а 1984. је постао редовни професор.[3] Био је члан редакције часописа „Живот“ и „Израз“. Писао је за велики број листова од којих су неки: Задругар, Одјек, Ослобођење, Преглед, Лица, Дијалог, Спектар, Мале новине, Наши дани, Годишњак Института за језик и књижевност, Библиотекарство, Ловачки лист, Просвјетни лист, Политика, Борба, Дрварски гласник, Библиотекар, Књижевне новине, Књижевна критика, Путеви (Бања Лука), Кораци (Крагујевац), Градина и Литера (Ниш), Багдала (Крушевац), Стварање, Овдје и Просвјетни рад (Титоград), Дневник (Нови Сад), Провинција (Шабац), Стремљења и Нови свет (Приштина), Одзиви (Бијело Поље) и Бразде (Бијељина).[3] Године 1987. је именован за члана Уређивачког одбора Српске библиографије, Књиге 1868–1944, у припреми стручног тима Народне библиотеке Србије у Београду.[3] У периоду од 1980/81. до 1983/84. предавао је Библиографију на Катедри за библиотекарство и информатику Филолошког факултета у Београду.[3] Са групом српских интелектуалаца обновио је 1990. године Српско просвјетно и културно друштво Просвјета које је укинуто 1947.[3] Исте године је изабран за првог председника Главног одбора и Друштва након однове.[3] Након првих вишестраначких избора у Југославији, обављао је дужност председника клуба посланика Српске демократске странке у скупштини СР БиХ. Сарајево је напустио у априлу 1992.[3] Од 1992. до 1998. био је посланик и председник Клуба посланика у Народној скупштини Републике Српске.[3] Био је ректор Универзитета у Српском Сарајеву од септембра 1992. до 15. априла 2000.[3] Био је председник одбора за оснивање Духовне академије светог Василија Биографија Острошког у Србињу (отворена 14. октобра 1994).[3] Био је предсједник скупштине Српског Сарајева од априла 1994. до почетка 1996.[3] Члан је Савјета часописа „Нова зора“.[3] Члан је Удружења књижевника Српске од 1993. и Удружења књижевника Србије од 2000.[3] Године 1996. је изабран за члана Сената Републике Српске.[3] За дописног члана Академије наука и умјетности Републике Српске је изабран 27. јуна 1997, а за редовног 21. јуна 2004.[2] Носилац је највећих одликовања Републике Српске: Ордена Републике Српске са лентом и Ордена Немањића.[3] У пензију је отишао 2003.[3] Сенат Универзитета у Источном Сарајеву му је 25. марта 2009. додијелио звање професора-емеритуса.[3] Живео је у Београду.[4] Преминуо је 27. августа 2024. године у Београду.[5] Награде и признања
ДелаРомани
Есеји
Остало
Референце
Литература
Спољашње везе
|
||||||||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
