Деклинације у латинском језику

Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. Помозите у његовом побољшавању навођењем прецизнијих извора. (детаљније о уклањању овог шаблона обавештења)

По првој (а-) деклинацији у латинском језику се мењају именице и придеви женског рода који у генитиву једнине имају наставак -ae. Номинатив једнине ових именица и придева има наставак -а.

Све именица у латинском језику се наводе на следећи начин: прво се наводи номинатив те именице (нпр. stella), а затим и облик за генитив (stellae). Када се наведу облици за номинатив и генитив, следи род именице: m.(чита се маскулинум) за мушки род, f.(фемининум) за женски и n.(неутрум) за средњи род. Затим се наводи значење речи. У пракси, то овако изгледа:

stella, stellae f. — звезда; femina, feminae f. — жена; nauta, nautae m. — морнар; итд.

Често се прибегава скраћеном навођењу речи. Оно се разликује само по томе што се пише само генитивни наставак (код именица прва деклинација је то наставак -ае, код друга деклинација -us или -um и др.) Па то изгледа овако:

stella, -ae f. — звезда; femina, -ae f. — жена; nauta, -ae m. — морнар; итд.

Међутим, када су именице неправилне, какав је случај са именицама трећа деклинација, наводи се пун облик. Нпр. rex, regis m. — краљ. Навођење генитивног наставка и рода је обавезно при навођењу речи у речницима, због постојања хомонима (нпр. malus — зло и malus — јабука). Разлика у овим речима је у роду (зло је мушког а јабука женског рода). Посебно је важно навођење код именица четврте деклинације, јер је облик за номинатив исти као и номинативу друге деклинације на -us.

Именице прве деклинације су женског рода. Именице мушког рода су изузетак. Мушког рода су имена мушких лица, народа, река, као и мушких занимања: Mūrēnă, Dŏlābĕllă, Scaevŏlă1, Porsenă (лична имена), Sequănă (река Сена), Hădrĭă (Јадранско море), Persă (Персијанац), agricŏlă (земљорадник), nauta(морнар), collega, pirata(гусар), poëta(песник), athleta и scriba(писар). Архаични облици генитива једнине са завршетком -ās очувани су у изразима: pater familias (домаћин), mater familias (домаћица), filia familias, filius familia. У облику за датив-аблатив множине именице dea, filia, liberta имају наставак -ābus уколико се јаве уз исти падеж именица истог корена, мушког рода које се мењају по другој деклинацији (filius, deus, libertus): deis et deabus (или deis deabusque), filiis et filiabus (или filiis filiabusque), libertis et libertabus (или libertis libertabusque). Ове именице женског рода добијају наставак -abus да би се разликовале од именица мушког рода које гласе истоветно у облику за датив-аблатив множине. Именице amphora (врч) и drachma, преузете из старогрчког језика, у генитиву множине обично имају наставак -um. Код именица сложених са -cola и -gena песници користе -um за наставак генитива множине (caelicolum, terrigenum).

Преузете грчке речи са основом на -a, најпре су се мењале по променама латинске прве деклинације. Касније, нарочито песници све више воде рачуна о грчкој промени, преузимају грчке падежне завршетке, у потпуности или делимично. Тако, поред облика који је у складу да променом прве деклинације, постоје и облици који углавном следе грчку промену:

epitomē:    ē, ēs, ae, ēn,ē, ē
Andromachē: ē (ă), ēs (ae), ae, ēn (ăm),ē (ă), ē (ā)
Orestēs:    ēs, ae, ae, ēn (ăm), ē, ē
Persēs:     ēs, ae, ae, ēn (ăm), ē, ă
Anchīsēs:   ēs, ae, ae, ēn (ăm), ē (ā, ă), ē (ā)
Aeneadēs:   ēs (ă), ae, ae, ēn (ăm), ē (ā), ē (ā)
Comētēs:    ēs (ă), ae, ae, ēn (ăm), ă, ē (ā)
Electra:    ā (ă), ae, ae, ān (ăm), ā (ă), ā
Aenĕas:     ās, ae, ae, ān (ăm), ā, ā

Осим личних имена, има око тридесет и пет оваквих именица. Грчке именице које имају множину узимају наставке латинске промене. У генитиву множине грчке именице на -ades, -ides имају наставак -um.

Номинатив једнине. Поређење са осачко-умбарским и грчким говори да је реч о гласу који је некада био дугачак по квантитету. Постоје разне претпоставке о краћењу самогласника. Неки виде узрок у утицају дволожних речи у облику јамба где је долазило до краћења дугог самогласника („закон јамба”). Други траже узрок у утицају вокатива једнине, где је завршно -a било кратко. Трећи налазе узрок у утицају именица са суфиксом -ia, где је завршно -a било кратко.

Генитив једнине. У језику старих римских писаца (Ливије Андроник, Невије) јавља се са наставком -ās. У класичном латинском овај облик се одржао само у изразима pater familias, mater familias, filia familias, filius familias.

Завршетак -ae који се налази у класичном латинском настао је краћењем самогласника двосложне групе -āī. Још се код Енија и Плаута може наћи овај наставак. Чак га и Вергилије користи када свом језику жели дати архаичну боју. Дифтонг -ai (добијен краћењем двосложне групе -āī) у класичном латинском прелази у -ae.

Датив једнине. Дативски завршетак -ae потиче од старог завршетка -ăĭ (од старијег -āĭ). До краћења је дошло по закону „vodalis ante vocalem corripitur”). На натписима се може прочитати: Fortunai Poblicai. У осачком се наилази на исти завршетак.

Акузатив једнине. Завршава се на -ăm које потиче од старијег -ām, где се дуги самогласник крати пред крајњим сугласником (сваким осим испред -s).

Аблатив једнине. Аблатив једнине је најпре имао завршетак -ād. Овај је завршетак настао аналогијом према завршетку друге деклинације *-ōd. На натписима се може наћи: sententiad, praidad. Касније, крајње -d се губило у положају иза дугог самогласника.

Локатив једнине. На натписима се може пронаћи стари локативски наставак -ai у локативском облику Romai („у Риму”). Како је у класичном језику -ai дало -ae, локатив једнине се у свом класичном облику изједначио са обликом за генитив једнине.

Номинатив и вокатив множине. Општеиталски завршетак је по сведочанствима осачких и умбарских натписа био -ās. Траг таквог завршетка се може наћи у стиху који потиче из првог века пре нове ере: laetitas insperatas. Тај стари завршетак замењен је завршетком -āi > -ai (> -ae). Може се наћи на натписима: tabelai, datai. Аналоган је наставку -oi из друге деклинације, а води порекло из заменичке промене.

Генитив множине се завршава наставком -ārŭm који произилази од наставка -āsōm. То потврђују и осачки и грчки облици. Овај наставак је преузет из заменичке промене. Стари генитив множине који се завршава на -ŭm од *-ā-ōm (са наставком -ōm из именичке промене) може се наћи у композитима на -cola и -gena: agricolum, terrigenum. Завршетак -arum могао је да настане и аналогијом према другој деклинацији.

Датив, аблатив, инструментал и локатив множине. Завршетак -īs' је настао од *-ā-īs. Натписи сведоче да је прелаз -ais у -is ишао преко међуоблика -eis: soueis=suis. Код основа које су се завршавале на -ia (нпр. gratia) јавља се правилан неконтраховани облик на -ĭīs: gratiis. Ипак, већ од Енија се могу наћи контраховани облици (Iunīs од Iuniis) и сл. У класично доба користе се напоредо и контраховани и неконтраховани облици. Акузативски наставак -ās настао је од -ans. Испред гласа s назал се губи уз дужење претходног самогласника.

По другој (o-) деклинацији у латинском језику се мењају именице и придеви мушког и средњег рода које у генитиву једнине имају наставак -i. Номинатив једнине ове деклинације указује на род. Тако су именице и придеви на -us и -er мушког рода а именице и придеви на -um средњег рода. Само једна именица се завршава на -ir (vir), а мења се као именице на -er.

Већина именица и придева на -er губи у промени -e- из номинатива једнине. Само мали број именица и придева на -er чува тај самогласник: puer, vesper, socer, gener и оне које су сложене са -fer или -ger — armifer, signifer, armiger, Liber (име); као и придеви: liber, tener, miser, asper.¹

Именице друге промене су мушког или средњег рода. Именице мушког рода се у номинативу завршавају на -us, -er или -ir, док се именице средњег рода у номинативу једнине завршавају на -um. Именице женског рода су изузетак.

Женског рода су имена:

• стабала (зато што рађају) — fagus (буква), ornus (јасен), pirus (крушка), pinus(бор), malus(јабука), cerasus(трешња), prunus(шљива), prunus persica (бресква), populus(топола);
• имена земаља — Aegiptus;
• имена острва и градова — Delus, Corynthus, Rhodus, Pharus;
• именице: alvus (трбух), colus (преслица), humus (тло), vannus (вејалица);
• неке именице преузете из грчког: atomus (атом), diphthongus (дифтонг), dialectus (дијалекат) итд.

Средњег рода су именице: virus (отров), pelăgus (море), vulgus (светина) и користе се само у једнини.

Deus, dei, им. м. р. (бог) у номинативу множине може да гласи и dei (што је очекивани облик), али и dii и dī. Исто тако у облику за датив и аблатив множине може да гласи: deis, diis или dīs. Генитив множине може да гласи и deorum (што је очекивани облик) и deum. Вокатив једнине гласи deus. Locus, loci, им. м. р. (место) у номинативу множине може да гласи loci (што је очекивани облик) када значи „места у књизи”. Може да гласи и loca, када значи „места на земљи”. Сличан двоструки облик за множину јавља се и код именице iocus, ioci, им. м. р. (шала). Облици loca и ioca следе промену средњег рода множине друге деклинације.

Именице грчке о-деклинације преузимане су у латински језик тако што је наставак -ος' у латинском транскрибован као -us:

• Σίκελος -> Siculus
• σκόπελος -> scopulus

Касније, у класично доба песници задржавају грчке наставке -ος и -ον у транскрипцији личних имена у облицима за номинатив и акузатив:

• Dēlŏs (али и Dēlŭs), Dēlŏs, Dēlī, Dēlō, Dēlŏn, Dēlĕ, Dēlō;
• Ĭlĭŏn (али и Ĭlĭŭm), Ĭlĭŏn, Ĭlĭī, Ĭlĭō, Ĭlĭŏn, Ĭlĭŏn, Ĭlĭō.

Именице на -eus из грчког језика најпре су се мењале по промени друге деклинације, задржавајући притом грчки облик за вокатив (-u). Касније, у доба Маријала и Стација за генитив једнине користе се и транскрибовани грчки падежни облици за генитив и акузатив једнине:

• Ŏrpĕŭs, Ŏrphĕī (Ŏrphĕŏs), Ŏrphĕō, Ŏrphĕŭm (Ŏrphĕă), Ŏrphĕŭ, Ŏrphĕō

Номинатив једнине. Наставци за номинатив једнине -us и -um су настали од старијих облика -os и -om. Због слабе артикулације крајње -s и -m на натписима често недостаје: Furio, dono, pocolo. Ови наставци се одржавају до краја 3. века пре нове ере, када прелазе у класичне облике. Именице на -er и -ir су настале од облика који се завршавао на -ros: *agros > ager, *viros > vir, sacros > sacer (последњи пример постоји на натпису). Понекад се у језику јављају колебања што доводи до двоструких облика: inferus и infer, socerus и socer.

Генитив једнине. Наставак за генитив једнине је примарно -ī. Када је у језику дошло до мешања у изговору дифтонга -ei са -ī, овај облик се почео на натписима појављивати и као Romanei уместо Romani. Јављају се чак и упоредо и један и други облик: Pupili Romanei.

Код именица на -ius, завршетак -iī у генитиву једнине даје -ī. Хорације и Вергилије углавном користе као наставак -ī, а ређе и -iī. У каснијем латинском (1. век у време Домицијана (уопштавају се неконтраховани облици на -iī. Контраховани облици за генитив једнине одржавају се само у неким сталним формулама као: res manicipi nec manicipi, compendi facio итд.

Датив једнине. Стари наставак за датив једнине је -ōĭ. Акузатив једнине. Стари наставак за акузатив једнине је био -ŏm. Има га на натписима и у умбарском језику: Louciom (натпис), poplo(m) (умбарски, латински облик је populum). Због слабе артикулације крајње фонеме m често отпада па га на натписима често нема: oino, optumo == unum, optimum. У класичном језику -ŏm даје -ŭm.

Вокатив једнине. Стари вокатив једнине именица и придева је имао наставак -e. Код Плаута се може наћи облик puere. Тумачења за ову промену су: (1) губитак самогласника, (2) уједначавање са номинативом једнине и (3) апсорпција крајњег самогласника од стране фонеме r. Римски граматичари Цицероновог доба говоре о акцентовању вокатива личног имена Válĕrī (на трећем слогу од краја). То би могло да значи да овај вокатив није настао од облике *Valerie, већ да је првобитно било дуго -ī. Ипак, код Ливија Андроника се може наћи вокавив filie; умабрски има сличан вокатив: arsie sancte.

Аблатив једнине. На старим натписима се моженаћи на аблативски облик са наставком -ōd: Gnaivod, poplicod, preivatod. Иза дугог самогласника крајње -d се губи крајем 3. века п. н. е. Понекад је долазило до мешања облика за аблатив и инструментал. Траг инструменталног наставка на -ĕ се може наћи у прилозима типа certē (поред аблативског облика certō). На једном натпису се може наћи облик rected са крајњим -d који је аналогијом према аблативским облицима на -od додат инструменталу.

Номинатив и вокатив множине. Класични завршетак номинатива једнине -ī настао је од старијег -oi. Реч је о заменичком наставку које у грчком и латинском постао именички: *dominoi, λόγοι. Дифтонг -oi засведочен је и код граматичара графијом -oe: pilumnoe poploe, fescemone итд. У класичном језику -oi даје -ī преко прелазног ступња -ei који се може наћи на натписима насталим до почетка 2. века п. н. е.: foideratei, oinovorsei, virei.

• Šijački-Manević, Bojana (1996). Gramatika latinskog jezika (на језику: српски). Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. ISBN 978-86-17-04002-2. Приступљено 8. 12. 2021.