Драгиша Павловић
Драгиша Буца Павловић (Крагујевац, 5. октобар 1943 — Београд, 9. септембар 1996) био је друштвено-политички радник Социјалистичке Републике Србије и од 1986. до 1987. године председник Градског комитета Савеза комуниста Београда. БиографијаУ Крагујевцу је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао је на крагујевачком одељењу, најпре Машинског факултета, а потом и Економског факултета Универзитета у Београду. Докторирао је на Факултету политичких наука у Београду. Као младић је ступио у чланство Савеза комуниста Југославије (СКЈ). У родном Крагујевцу налазио се на позицији директора Новинско-издавачког предузећа „Светлост”, а у времену до именовања на место шефа београдских комуниста, радио је у Ремонтном предузећу „Компресор”, затим у Институту за системе планирања и управљања у Београду. У Извршном већу Скупштине СР Србије налазио се на месту шефа кабинета председника Извршног већа, а потом и на позицији заменика председника Комитета за економске односе са иностранством. Такође је обављао функцију председника Привредне коморе Београда. Павловић је у пролеће 1986. године изабран за председника Градског комитета Савеза комуниста Београда и постао је члан Председништва Централног комитета Савеза комуниста Србије. Био је близак сарадник и истомишљеник тадашњег председника Председништва СР Србије, Ивана Стамболића. Након што су уследиле тензије на Косову, између Албанаца и Срба, тадашњи председник Централног комитета Савеза комуниста Србије, Слободан Милошевић, посетио је у априлу 1987. године Косово Поље где је дао подршку Србима. Ти догађаји изазвали су раздор у српском државном и партијском врху.[1] Тензије су се посебно појачале након убиства четири војника ЈНА у Параћину 3. септембра те године. Павловић је 11. септембра, на конференцији за штампу, изговорио речи које су обележиле крај његове каријере:
Ове речи биле су упућене на рачун политике Српске академије наука и уметности (САНУ) која је својим „Меморандумом” тражила прекид дотадашње политике преговарања са косовским Албанцима и тражила енергичније и конкретније акције када је албански национализам у питању. Критика која је дефинисана са три речи „олако обећана брзина” била је упућена на рачун српских националиста, што је Драгиша Павловић и навео у својој књизи „Олако обећана брзина” и биле су један од повода за његову смену на чувеној Осмој седници Централног комитета Савеза комуниста Србије, која је одржана 23. и 24. септембра 1987. Оптужба која му се стављала на терет је да не поступа у складу са Статутом СК и политиком која је дефинисана на нивоу СКЈ. Каснија дешавања, подметања хумореске „Војко и Савле”, чланци у Политици и Експресу били су увод у његову смену, разрешење са места члана Председништва ЦК СК Србије и искључење из чланства Савеза комуниста. Овој седници претходила је пар седница затворених за јавност на којима је припремљено све што је на Осмој седници и наступило. Након смене, радио је у Београду као представник једне словеначке фирме, а потом се бавио приватним бизнисом. Павловић је аутор више књига. Последња му је „Олако обећана брзина”. Драгиша Павловић је преминуо у Београду, 9. септембра 1996. године, од последица срчаних тегоба.[2] Видите јошРеференце
Литература
|
||||||||||||||||||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
