Елеонора од Португалије, царица Светог римског царства
Елеонора (Торес Вердас, 18. септембар 1434 — Винер Нојштат, 3. септембар 1467) била је принцеза из династије Авиз. У периоду од 1452-1467 била је жена цара Фридриха III и царица Светог римског царства. БиографијаРођена је у Торес Вердасу 18. септембра 1434 године као трећа ћерка краља Дуартеа I и краљице Елеоноре Арагонске. У својој четвртој години остаје без оца. Убрзо након тога ,1440 године, њена мајка одлази у егзил у Кастиљу након борбе око регентства са Педром од Коимбре. Млада принцеза заједно са својом браћом и сестрама остаје под надзором регента Педра[1]. Регент Педро ангажује своју сестру Изабелу војвоткињу од Бургундије да нађе адекватну прилику за Елеонорину удају. Разматране су две прилике Фридрих III и Луј XI.[1] Одлучено је да је због интереса династије да се Елеонора уда за цара Светог римског царства. Њен ујак, краљ Арагона и Напуља, Алфонсо V шаље уметнике са свог двора да насликају Елеонорин портрет. Царица Светог римског царства![]() Уговор о браку између Фридриха III и Елеоноре склопљен је у Напуљу 10. децембра 1450 године. Године 1451. Елеонора напушта Португалију и плови за Италију. Са Фридрихом се среће у Сијени 19. новембра 1451. Својом лепотом Елеонора је задивила цара. Брак је склопљен у Риму 16. марта 1452 године а Папа Никола V их је у базилици Светог Петра крунисао 19. марта 1452. године. Свадбено весеље организовао је краљ Алфонсо V.[2] Елеонора и цар Фридрих су били различити по многим питањима и нису били срећни у браку. Док је цар био рационалан, штедљив и ненаметљив човек, Елеонора је показивала велико интересовање за забаву, плес, коцку и лов. Њихов брак је био погођен бројним размирицама. Цар Фридрих је Елеонору окривљивао за смрт њихове деце па је тако у потпуности преузео бригу о осталој преживелој деци. Царица Елеонора је преминула у 32 години живота 3. септембра 1467. године у Винер Нојштату. Породично стабло
ПотомствоУ браку са царем Фридрихом III имала је петоро деце од којих је само двоје преживело:
Референце
Литература
|
Portal di Ensiklopedia Dunia