Женска штампа у Србији први пут се појављује половином 19. века. Први женски часопис - Воспитател женскии, покренуо је Матија Бан, васпитач деце кнеза Александра Карађорђевића, 1847. године.
Женски часописи покренути пре Првог светског рата
Први женски часопис - Воспитател женскии, покренуо је Матија Бан, васпитач деце кнеза Александра Карађорђевића, 1847. године, а био је намењен „красном полу јужнословенских народа". Намера издавача је била да утиче на просвећивање српских жена и на подизање њихове културе. Осим Бана, у часопису су сарађивали и књижевници Милан Милићевић и Милорад Шапчанин. Часопис је садржавао књижевне прилоге, поуке из медицине, текстове о васпитању и нези деце, вођењу домаћинства, али и прилоге са темама из области етике, науке, историје, географије, као и вести о акцијама жена у свету, положају жене у словенским земљама и друго. Колико је познато, изашле су три свеске овог часописа. Идеје које је Бан заступао о женама биле су за тадашње српско друштво врло револуционарне, часопис је штампан на народном језику, па се претпоставља да је стога било забрањено његово излажење.[1]
Српска жена (1912-1913, Сарајево; орган Савеза добротворних задруга Српкиња за БиХ)[4]
Женски часописи покренути у Србији између два светска рата
Жене ове генерације покрећу своје независне феминистичке листове и сарађују у другој прогресивној штампи широм тадашње Краљевине Југославије, па тако и у Србији.[1] Часописи овог периода промовишу женственост и еманципацију, али не у смислу родне равноправности у мери у којој се то десило после Другог светског рата, него у афирмацији саме жене.[5]
Женски покрет (1920-1938, Београд; орган Друштва за просвећивање жене и заштиту њених права)
Про Фемина - српски и југословенски часопис за књижевност и културу и представља један од првих часописа о феминизму у Југославији. Излазио је од 1994. до 2011. године.[6]
Женске студије - часопис за феминистичку теорију. Излазио је од 1995. до 2002. године.[7]
^Бр. 30 (1940) заплењен и забрањено даље излажење часописа.
Јануара 1943. године у Дринићима изашао први и други ратни број, трећи ратни број припремљен је у Барију, али је рукопис изгубљен. Ратни бројеви настављају нумерацију предратних, па је први ратни број нумерисан са 31. Поднаслов од бр. 38/39 (1946) „Орган Антифашистичког фронта жена Југославије”. Од 1946. излази у два изд. ћир. и лат.; од бр. 88 (1951), из „техничких разлога”, укидају се оба издања, а наставља раније издање са текстовима ћир. и лат. Од бр. 259 (1960) часопис само лат. Од 1949. са прилогом Моје дете.[4]
