Зависни поремећај личности
Зависни поремећај личности (F60.7) је поремећај личности који карактерише пасивност и ослањање на друге за доношење значајних и безначајних животних одлука, слагање са жељама и захтевима других, претерана субмисивност, осећања беспомоћности и неадекватности и лоше способности за суочавање са свакодневним животом[1]. Поремећај изазива непријатност, тензију и патњу код оболелих и представља сметњу за окружење. Особе са поремећајем ретко увиђају да имају проблем, верујући да их окружење занемарује, и сходно томе ретко саме траже помоћ.[2] Особе са зависним поремећајем личности прожете су неоснованим страхом и анксиозношћу. Уверене да нису способне за бригу о себи, плаше се могућности да ће бити напуштене. Како би то спречиле, претерано се везују за друге, спутавају их, захтевају њихову бригу и траже блискост. Понашају се субмисивно, пасивно и избегавају конфликте или исказивање супротних ставова како не би ризиковале уништење односа са другима и напуштање. Интерперсонално имају тешкоће са успостављањем сопствених и поштовањем туђих емоционалних граница. Углавном су повучене и преосетљиве на критике, које доживљавају као одбацивање. Песимистичне су, имају тенденцију ка катастрофизирању и очекивању најгорег. Нису способне да доносе одлуке без савета или слагања особа из окружења – немају поверења у сопствене закључке и процене, себе виде као беспомоћне, због чега углавном знатно више вреднују туђе мишљење[3]. Недостатак иницијативе може се испољити у областима интелектуалног и емоционалног живота пребацивањем одговорности на друге[1]. Тек мали број особа са зависним поремећајем достиже просечан степен свакодневног функционисања[4]. Поремећај постаје очигледан у раном одраслом добу, али се тешкоће могу уочити у адолесценцији, када се очекује формирање идентитета и доношење одлука независно од родитеља. Особе узраста од 18 до 29 година представљају ризичну популацију за развој поремећаја[3]. Превалентност зависног поремећаја личности у општој популацији износи 0,49%. Поремећај је нешто чешћи међу женама но међу мушкарцима – 0,6% жена има дијагнозу, насупрот 0,4% мушкараца[3]. ДијагнозаПо Дијагностичком и статистичком приручнику за менталне поремећаје, како би се дијагноза зависног поремећаја личности утврдила особа мора да испољава претерану потребу да се о њој неко брине и субмисивно, зависно понашање мотивисано страхом од напуштања. На постојање поремећаја указује присуство пет од следећих фактора[5]:
Коморбидитети и компликацијеУз овај поремећај често се јављају и[6]:
Особе са зависним поремећајем личности могу бити мета вербалног, физичког и сексуалног злостављања због субмисивности и толеранције на искоришћавање[7][8]. Жене са зависним поремећајем личности чешће су жртве партнерског насиља због економске и емоционалне зависности од насилног партнера[7]. Диференцијална дијагнозаГранични поремећај личности је чест коморбидитет зависног поремећаја личности, и заједнички им је страх од напуштања. Међутим, особе са зависним поремећајем личности не испољавају импулсивна понашања, променљивост емоционалних стања и немају нестабилну слику о себи, што је карактеристично за особе са граничним поремећајем личности[5]. И особе са зависним и са избегавајућим поремећајем личности плаше се критике, негативне процене и одбацивања. Ипак, за особе са избегавајућим поремећајем тај страх је сржна мотивација – они одбијају да ступе у било какве односе и интеракције са другима осим ако су апсолутно сигурни да други о њима имају позитивно мишљење. Особама са зависним поремећајем очајнички требају други, већ су са њима у односу и на њих се ослањају, а плаше се одбацивања јер би то представљао крај постојећег односа у коме се неко брине о њима[6]. УзроциТачан узрок поремећаја је непознат, али подаци говоре о ризику наслеђивања од родитеља који се креће од 55% до 72%. Породична историја анксиозних поремећаја представља фактор ризика за развој зависног поремећаја личности[9]. Претерано заштитнички или ауторитарни однос родитеља према детету може бити фактор ризика за развој поремећаја – оба онемогућавају развој аутономије и подучавају дете да су старији моћни, способни и да им се треба повиновати[10]. Занемаривање и злостављање током одрастања основ су за развој поремећаја личности, укључујући и зависни. Поред тога, трауме, тешке болести и дуготрајно партнерско насиље, нарочито у условима без социјалне подршке, може водити развоју зависног поремећаја личности[10]. ЛечењеПсихотерапија је најпожељнији облик лечења зависног поремећаја личности. Циљ терапије је да особа са зависним поремећајем личности постане активнија, независнија и формира здравије односе са другима[11]. Утврђено је да промене на когнитивном плану, промене нереалистичних очекивања и уверења, пре него промене у међуљудским односима и на нивоу симптома, имају дугорочни утицај на ток поремећаја[12]. Ипак, идеална је терапија усмерена на обједињавање третмана нереалистичних уверења и неприлагођеног понашања, због чега се когнитивно-бихевиорална терапија показала као погодна – она омогућава развој другачијег виђења себе у односу на друге и у односу на лична искуства. Асертивни тренинг, којим се особе подучавају да се заузму за себе и изражавају своје жеље и потребе, такође се показао као ефикасан. Улога терапеута је кључна – не сме постати још једна особа на коју се клијент ослања и од које зависи, већ мора подстицати независност и у терапијском односу[11]. Лечење зависног поремећаја личности психофармацима није често, и углавном се примењује у случајевима коморбидитета са депресијом или граничним поремећајем личности[11]. Употреба анксиолитика у комбинацији са психотерапијом може имати позитиван утицај на третман[12]. Референце
Литература
|
||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
