Интеракција човека и рачунара

Интеракција човек-рачунар (енгл. Human-computer interaction, HCI) је интердисциплинарна област која се бави проучавањем интеракције између људи и рачунара, са циљем да рачунаре учини прикладнијим и лакшим за коришћење, а да се при томе користе као инструменти који побољшавају човекову креативност и комуникацију и сарадњу између људи.^[1] Такође се понекад користе и скраћенице CHI (енгл. Computer human interaction) и MMI (енгл. Man machine interaction).

HCI је постала изузетно важна крајем 20. века појављивањем све јефтинијих, мањих и све моћнијих рачунара.

Интеракција између корисника и компјутера појављује се као кориснички интерфејс, који обухвата:

• хардвер (улазне и излазне уређаје) и
• софтвер.

Области које су укључене су^[2][3]:

• Информационе технологије
• Вештачка интелигенција
• Когнитивне науке
• Психологија
• Антропологија
• Естетика
• Социологија
• Ергономија

У ширем контексту бави се и:

• Методологијама и процесима за дизајнирање интерфејса
• Методима за имплементирање интерфејса
• Техникама за процењивање и поређење интерфејса
• Развијањем нових интерфејса и техника интеракције
• Развијањем дескриптивних и предиктивних модела и теорија интеракције

Технологија виртуелне реалности омогућава помак у парадигми интеракције човек-машина од графичког корисничког итерфејса (GUI) ка корисничком интерфејсу заснованом на виртуелној реалности (VRUI), односно перцепцијског корисничкој интерфејса (PUI), који омогућавају мултимодалну комуникацију. Најчешћи мотиви презентације у ВРУИ интерфејсу користе технике визуелизације, сонификације и хептичког рендеровања, а задатак перцепцијског интерфејса је да рачунару пружи могућност људског опажања.^[4]

Област human – centered computing покушава да побољша схватање човека – актера унутар социјално-техничких система.

Већина методологија дизајна потиче од модела како корисници, дизајнери и технички системи међусобно комуницирају.

Прве методологије разматрале су корисникове когнитивне процесе као предвидиве и мерљиве, што је довело до тога да су се више ослањали на научне резултате из области истраживања памћења и пажње када се дизајнирају кориснички интерфејси.

Модерни модели, не прилагођавају корисника дизајнеровом систему, већ теже да се усмере ка константној повратној спрези и конверзацији између корисника, дизајнера и инжењера. На овај начин потискују техничке системе у правцу прилагођавања корисниковим потребама.

User-centered design – UCD је модерна, широко прихваћена филозофија дизајна која полази од идеје да корисници морају да имају централно место код дизајнирања било ког рачунарског система. Пројекти су корисник-центричног дизајна праћени етнографским студијама окружења у којима ће корисници комуницирати са системом^[5].

Стереоскопски системи са раздвојеним зрацима (Stereoscopic systems with beam splitters) је стара и често коришћена техника која користи полупропусна огледала за комбинацију две или више стерео слика за поглед у виртуелном 3D радном простору.

У овим системима стерео слика не може сакрити стварни свет, нити стварни свет може прекрити слику. Резултат је фантомска слика у којој симулирани и стварни објекти понекад изгледају прозирно. У таквој конфигурацији волумени симулираних и стварних објеката могу слободно продирати једни у друге.

Волуметријски прикази (Volumetric display) функционишу на принципу скенирања 3D простора са сноповима светла, у којима су чврсти објекти апроксимирани просторним распоредом делова слика или су са много тачака светла просторно распоређених тако да приказују структуру објекта.

Системи за поновно приказивање слике (Reimaging display devices) користе оптичке системе да комбинују и условљавају слике и спроведу их у гледаочев простор, попут Dimensional Media - High Definition Volumetric Display и Sega – Time Traveler.

Хаптика проучава спојање осећаја додира човека са рачунарски генерисаним светом.

Истраживање у овој области може се поделити на два поља:

• Истраживање фидбекова (force kinesthetic feedback) – ради са уређајима који омогућују људима осећај додира интеракцијом са мишићима што дају људима осећај примене силе. Такви уређаји су углавном роботски манипулатори који одгурну корисника силом што одговара сили у виртуелном окружењу у ком се корисник налази.
• Истраживање тактилних фидбекова (tactile feedback) – бави се уређајима који омогућују кориснику осећај топлоте, притиска и текстуре интеракцијом са крајевима живаца у људској кожи што преносе те дражи и користе се ради утврђивања да ли је корисник у контакту са виртуелним објектом и ради симулирања површине виртуелног објекта.

Да би се дизајнирао добар хаптички интерфејс за људе морају се узети у обзир анатомија и психологија људског тела, посебно руке, јер се руке најчешће користе у хаптичким интерфејсима.

• Инструкциони дизајн
• Виртуелна учионица
• Учење на даљину
• Семантички веб

Интеракција човека и рачунара на Викимедијиној остави.

• Чланци о овој теми
• Human-Centered Computing Education Digital Library
• HCI Webliography - листа организација широм света

• Andrew Sears and Julie A. Jacko (Eds.). (2007). Handbook for Human Computer Interaction (2nd Edition). CRC Press. ISBN 978-0-8058-5870-9
• Julie A. Jacko and Andrew Sears (Eds.). (2003). Handbook for Human Computer Interaction. Mahwah: Lawrence Erlbaum & Associates. ISBN 978-0-8058-4468-9
• Patrizia Nanni, Human-Computer Interaction: Principles of Interface Design,
• Hewett, Baecker, Card, Carey, Gasen, Mantei, Perlman, Strong and Verplank ACM SIGCHI Curricula for Human-Computer Interaction
• Saettler, P. (1968). A history of instructional technology. New York: McGraw-Hill.
• Gerrity, T.W. (1976). College-sponsored correspodence instruction in the Unitet States, Teachers College, Columbia University.
• Murray Turoff. (1995). Designing a Virtual Classroom, Department of Computer and Information Science, New Jersey Institute of Technology, Newark NJ, 07102, USA.