Историја међународног кривичног праваО зачецима међународног кривичног права се може говорити још у античком Риму. На неке елементе међународног кривичног права наилази се и у средњовековном праву. Међутим, о развијенијем међународном кривичном праву може се говорити тек у новије доба, тачније у 19. и 20. веку. Међународно кривично право пре Другог светског рата У овом периоду међународно кривично право налазило се у настајању. Оно се састојало из дела међународног уговорног и обичајног права који се односио на пиратство, ропство, регулисање оружаних сукоба укључујући и ставове релативно малог броја теоретичара који су се бавили том проблематиком. Међународноправни уговори који се закључују у другој половини 19. и почетком 20. века, а то су:
као и обичајноправне норме формиране у то време односиле су се на државе и нису обавезивале појединце. Став да појединца може бити субјекат међународног права није био прихваћен у то време, а представљао је услов за развој међународног кривичног права. Први пут је признавање појединца као субјекта међународног права учињено у Версајском мировном уговору, у чијем је члану 227. било предвиђено да се немачки цар Вилхелм II ставља под јавну оптужбу:
Било је предвиђено да му суди међусавезнички а не национални суд, што би био први пример међународног ад хок кривичног суда[1]. До суђења никада није дошло услед одбијања Холандије да изручи Вилхелма II[2], али значај ове одредбе као прекретнице остаје. Индивидуална одговорност данас је неспорни темељ међународног кривичног права. Нирнбершки процес и друга суђења Велики, ако не и пресудни значај за развој међународног кривичног права имао је Нирнбершки процес. Томе је претходио споразум У Лондону, чији је саставни део и Статут трибунала који је судио у Нирнбергу. Тај статут иако са прилично рудиментарним одредбама извршио је велики утицај на даљи развој јер је у члану 6 предвиђао суђење за следећа кривична дела: Иако је у нормама које су регулисале ове злочине било недостатака (недовољно разграничавање и остављање могућности да се и друге, ненаведене радње сматрају радњама извршења) а нису биле предвиђене ни санкције[3], овај Статут био је још једна прекретница у развоју, као и уосталом читаво суђење и пресуда. Потврда одредаба Статута и пресуде у Нирнбергу било је и усвајање Нирнбершких принципа од Комисије за међународно право УН 1950. године. Друга суђења од значаја, пре свега због усмерености на међународна кривична дела била су и она пред Токијским трибуналом, накнадна суђења у Нирнбергу, суђења за Аушвиц, у Хабаровску, Финској, Румунији и друга. Развој после Другог светског ратаПоред Нирнбершких принципа, даљи развој текао је путем усвајања међународних конвенција којима су установљена одређена међународна кривична дела (како у ужем тако и у ширем смислу). Од најважнијих се издвајају:
Ипак, оно што карактерише све конвенције је одсуство регулисања општег дела међународног кривичног права[4]. Римски статут и Међународни кривични суд Посебно место у развоју и улазак међународног кривичног права у нову фазу означава усвајање Римског статута 1998. године, као и његово ступање на снагу 1. јула 2002. године (пошто га је ратификовало 60 земаља потписница). Овим Статутом предвиђен је низ института општег дела и тако је употпуњена материја међународног кривичног права, иако на донекле контроверзан начин[5] Резолуције и декларације УНОдређени значај у развоју међународног кривичног права имају и резолуције и декларације Генералне скупштине УН, као што је на пример Резолуција 3314 из 1974. године којом је одређен појам агресије. Неспоран значај за међународно кривично право имају и резолуције Савета безбедности УН којима су основани ад хок трибунали за бившу Југославију (Резолуција 827 од 25. маја 1993) и Руанду (Резолуција 955 од 8. новембра 1994), иако расправе о правној природи и легалности ових аката и даље трају. Види јошРеференце
ЛитератураСтојановић З., Међународно кривично право, Београд. 2006. ISBN 978-86-86223-03-6. |
Portal di Ensiklopedia Dunia
