Канон (музика)

Пример трогласног канона унисоно певан са текстом немачке песме, у четири такта.

Канон (стгрч. κανων — „мерило, пропис, правило”) облик је вишегласне музичке контрапунктске композиције у којој један или више гласова имитирају почетни. Имитације могу бити на различитим интервалима, али у највећем броју случајева оне су на интервалу приме или октаве.

Код једноставних или строгих канона, други глас прати први истоветном мелодијом, понекад у интервалу октаве. У интервалским канонима, други глас је померен за интервал различит од приме или октаве. Ако се мелодија другог гласа поклапа по интервалима, а разликује по њиховој величини, канон је дијатонски.

У канонима у инверзији (canon per motum contrarium), где се први глас спушта, други глас се успиње и обрнуто. Ако глас који износи мелодију (proposta) и глас који доноси одговор (risposta) наступају истовремено, такав облик канона се назива канон у огледалу.

Рачји канон (или ретроградни канон, canon cancrizans) врста је канона у коме се мелодија првог гласа имитира истом мелодијом која се креће у супротном смеру (од краја према почетку).

Канон у аугментацији (canon per augmentationem) облик је канона у коме се мелодија гласа који доноси имитацију (risposta) налази у (најчешће двоструко) дужим нотним вредностима. У канону у диминуцији (canon per diminutionem) нотне вредности у риспости су краће.

Кружни канон је вид канона који, са сваким наступом следећег гласа, модулира по квинтном или квартном кругу. Ово се догађа због тога што гласови наступају у интервалу кварте или квинте. Такав канон се назива још и модулирајући (canon per tonos). (Пример: Моцарт, Реквијем, став Domine Jesu, квартет солиста, такт 32.)

У загонетном канону, који је био нарочито омиљен као врста забаве код фламанских полифоничара у XV и XVI веку, начин реализације канона требало је пронаћи дешифрујући неку изреку или пословицу, нпр. "Noctem in diem vertere" (претворити ноћ у дан – певати црне ноте као беле, дакле, аугментација) или "Qui se exaltat, humiliabitur, qui se humiliat, exaltabitur" ("ко се уздигне, понизиће се, ко се понизи, уздигнуће се“, дакле, у питању је канон у инверзији).

Канон као музичка форма био је нарочито популаран у епохи Ренесансе и Барока, а у епохама које су следиле коришћен је само спорадично. У XX веку интересовање за канон је обновљено, како у форми претходних епоха, тако и као последица коришћења серијализма. Због строгости форме и технике, израда канона се у претходним вековима, као и данас, сматрала неопходном педагошком дисциплином за образовање будућег композитора, као и средством провере његове вештине.

Историја

Средњи век и ренесанса

Током средњег века, ренесансе и барока — то јест, током раног 18. века — свака врста имитативног музичког контрапункта називала се фугом, са стриктном имитацијом која је сада позната као канон квалификована као фуга лигата, што значи „окована фуга“.^[1]^[2]^[3] Тек у 16. веку реч „канон“ почиње да се користи за описивање строге, имитативне текстуре створене таквим поступком.^[2] Реч је изведена од грчког „κανών“, латинизованог као канон, што значи „закон“ или „норма“. У контрапунктној употреби, реч се односи на „правило“ које објашњава број делова, места уласка, транспозиције и тако даље, према којем један или више додатних делова може бити изведен из једне писане мелодијске линије. Ово правило се обично давало усмено, али је такође могло бити допуњено посебним знацима у партитури, који се понекад и сами називају канонима.^[1] Најранији познати нерелигијски канони су енглеске рунде, облик коми је Волтер Одингтон први дао име rondellus почетком 14. века;^[2] најпознатији је „Sumer is icumen in“ (састављен око 1250), назван rota („точак”) у извору рукописа.^[4]^[5] Термин „round“ је први пут употребљен у енглеским изворима у 16. веку.^[6]

Музички пример

Канон и жига у Де-дуру за соло клавир (Јохан Пахелбел)

Референце

^ ^а ^б Bridge 1881, 76.
^ ^а ^б ^в Mann, Wilson, and Urquhart n.d.
^ Walker 2000, 1.
^ Sanders 2001a.
^ Sanders 2001b.
^ Johnson 2001.

Литература

Albrechtsberger, Johann Georg. 1855. J. G. Albrechtsberger's Collected Writings on Thorough-bass, Harmony, and Composition, for Self Instruction, edited by Sabilla Novello, translated by Ignaz von Seyfried, revised by Vincent Novello. London: Novello, Ewer, & Company.
Amiot, Emmanuel (2011). „Structures, algorithms, and algebraic tools for rhythmic canons” (PDF). Perspectives of New Music. 49 (2): 93—142. doi:10.1353/pnm.2011.0018. Приступљено 16. 1. 2021.
Barrett, Margaret S. (ed.). 2014. Collaborative Creative Thought and Practice in Music. Farnham: Ashgate Publishing, Ltd. ISBN 9781472415868.
Benjamin, Thomas. 2003. „The Craft of Tonal Counterpoint”. ISBN 0-415-94391-4. New York: Routledge. (accessed 14 April 2011)
Bridge, J. Frederick. [1881]. Double Counterpoint and Canon. London: Novello & Co., Ltd.; New York: The H. W. Gray Co., Inc.
Carvalho, Mário Vieira de. „Towards Dialectic Listening: Quotation and Montage in the Work of Luigi Nono”. Contemporary Music Review. 18. 1999. , no 2: 37–85.
Chafe, Eric Thomas. 2000. Analyzing Bach Cantatas. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-512099-8 (cloth); . ISBN 978-0-19-516182-3. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ) (pbk).
Ciconia, Johannes. 1993. Nova musica and De Proportionibus, edited and translated by Oliver B. Ellsworth. Greek and Latin Music Theory 9. Lincoln: University of Nebraska Press. ISBN 9780803214651.
Cook, Nicolas. 1990. Music, Imagination and Culture. Oxford: Clarendon Press; New York: Oxford University Press.
Davidian, Teresa. 2015. Tonal Counterpoint for the 21st-Century Musician: An Introduction. Lanham and London: Rowman and Littlefield. ISBN 978-1-4422-3458-1 (cloth); ISBN 978-1-4422-3459-8 (pbk); ISBN 978-1-4422-3460-4 (ebook).
Davies, Peter Maxwell. „Canon: In Mem. IS”. Tempo. 97. 1971. (June): [Supplement]: In Memoriam: Igor Fedorovich Stravinsky. Canons and Epitaphs, Set I: one unnumbered page.
Davies, Peter Maxwell. 1972. [Supplement]: „Canons and Epitaphs in Memoriam Igor Stravinsky. A Solution by Peter Maxwell Davies of the Puzzle-Canon He Contributed to Set I, Published in Tempo 97”. Tempo. , no. 100: three unnumbered pages.
Fallows, David. 1982. Dufay. London: J. M. Dent. ISBN 9780460031806.
Griffiths, Paul. „Messiaen, Olivier (Eugène Prosper Charles)”. The New Grove Dictionary of Music and Musicians. 2001. , second edition, edited by Stanley Sadie and John Tyrrell. London: Macmillan.
Hartmann, Günter. „Ein Albumblatt für Eliza Wesley: Fragen zu Mendelssohns Englandauenthalt 1837 und eine spekulative Antwort”. Neue Zeitschrift für Musik. 150. 1989. , no. 1:10–14.
Hewett, Helen. „The Two Puzzle Canons in Busnois's Maintes femmes”. Journal of the American Musicological Society. 10. 1957. , no. 2 (Summer): 104–110.
Hopkins, Antony. 1981. The Nine Symphonies of Beethoven. London: Heinemann.
Hoppin, Richard. 1978. Medieval Music. New York: W. W. Norton.
Hughes, R. 1966. Haydn String Quartets. London: BBC.
Johnson, David. „Round”. The New Grove Dictionary of Music and Musicians. 2001. , second edition, edited by Stanley Sadie and John Tyrrell. London: Macmillan.
Johnson, Stephen. 1994. Beethoven. New York: Simon and Schuster. ISBN 9780671887896.
Jones, David Wyn. 2009. The Life of Haydn. Cambridge and New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-89574-3 (cloth); ISBN 978-1-107-61081-1 (pbk).
Karhausen, Lucien. 2011. The Bleeding of Mozart. Foreword by H. C. Robbins Landon. Xlibris. ISBN 9781456850760.
Kennedy, Michael (ed.). „Canon”. The Oxford Dictionary of Music. 1994. , associate editor, Joyce Bourne. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-869162-9.
Kerman, Joseph. 1996. "Augenblicke in Fidelio". In Ludwig van Beethoven: Fidelio, edited by Paul Robinson, 132–144. Cambridge and New York: Cambridge University Press. ISBN 0-521-45221-X.
Latham, Peter. 1948. Brahms. London: Dent.
Leven, Louise W. „An Unpublished Mendelssohn Manuscript”. The Musical Times. 89. 1948. , no. 1270 (December): 361–363.
Litterick, Louise. 2000. "Chansons for Three and Four Voices". In The Josquin Companion, edited by Richard Sherr, 335–392. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-816335-5.
Mann, Alfred, J. Kenneth Wilson, and Peter Urquhart. n.d. „Canon (i)”. Grove Music Online. Accessed 2 January 2011. Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ). Oxford Music Online (потребна претплата).
Matthews, Denis. 1978. Brahms Piano Music. London: BBC.
Merriam-Webster. n.d. „Puzzle Canon"”. Merriam-Webster Dictionary. Спољашња веза у |title= (помоћ) online edition (потребна претплата).
Messiaen, Olivier (1944). La technique de mon langage musical (на језику: француски). Paris: Alphonse Leduc. ISBN 9782856890332.
Morley, Thomas. 1597. A Plaine and Easie Introduction to Practicall Musicke, Set Downe in Forme of a Dialogue. London: Peter Short.
Mortensen, Jørgen. n.d. "The 'Open Hierarchies' of the Infinity Series". In Per Nørgård: En introduktion til komponisten og hans musik (Danish and English), edited by Jørgen Mortensen. www.pernoergaard.dk (Accessed 20 January 2013).
Musgrave, Michael. 1985. The Music of Brahms. London: Routledge.
Perkins, Leeman L. „Ockeghem [Okeghem, Hocquegam, Okegus etc.], Jean de [Johannes, Jehan]”. The New Grove Dictionary of Music and Musicians. 2001. , second edition, edited by Stanley Sadie and John Tyrrell. London: Macmillan.
Richter, Ernst Friedrich. 1888. „A Treatise on Canon and Fugue: Including the Study of Imitation”. . Boston: Oliver Ditson. Translated from third German edition by Foote, Arthur W.
Robinson, Paul (ed.). 1996. Ludwig van Beethoven: Fidelio. Cambridge and New York: Cambridge University Press. ISBN 0-521-45221-X.
Sanders, Ernest H. 2001a. „Rota”. The New Grove Dictionary of Music and Musicians. musicologist. Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ), second edition, edited by Stanley Sadie and John Tyrrell. London: Macmillan.
Sanders, Ernest H. 2001b. „Sumer is icumen in”. The New Grove Dictionary of Music and Musicians. , second edition, edited by Stanley Sadie and John Tyrrell. London: Macmillan.
Scholes, Percy, Judith Nagley, and Arnold Whittall. „Canon”. The Oxford Companion to Music. accessed 13 December 2014. Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ), edited by Alison Latham. Oxford Music Online. Oxford University Press (потребна претплата).
Tangian, Andranik (2002—2003). „Eine kleine Mathmusik I and II”. IRCAM, Seminaire MaMuX, 9 February 2002, Mosaïques et pavages dans la musique. Приступљено 16. 1. 2021.
Tangian, Andranik (2003). „Constructing rhythmic canons” (PDF). Perspectives of New Music. 41 (2): 64—92. Приступљено 16. 1. 2021.
Tangian, Andranik (2010). „Constructing rhythmic fugues”. IRCAM, Seminaire MaMuX, 9 February 2002, Mosaïques et pavages dans la musique (PDF) ((unpublished addendum to Constructing rhythmic canons)). Приступљено 16. 1. 2021.
Taruskin, Richard. 2010. Music from the Earliest Notations to the Sixteenth Century: The Oxford History of Western Music, Volume 1. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-538481-9.
Tatlow, Ruth. 1991. Bach and the Riddle of the Number Alphabet. Cambridge and New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-36191-0.
Todd, R. Larry. 2003. Mendelssohn. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-511043-2.
Tusa, Michael C. 1996. "Music as Drama: Structure, Style and Process in Fidelio". In Ludwig van Beethoven: Fidelio, edited by Paul Robinson, 101–131. Cambridge and New York: Cambridge University Press. ISBN 0-521-45221-X.
van Rij, Inge. 2006. Brahms's Song Collections. Cambridge and New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-83558-9.
Vuza, Dan Tudor (1991a). „Supplementary sets and regular complementary unending canons. Part 1”. Perspectives of New Music. 29 (2): 22—49. JSTOR 833429. doi:10.2307/833429.
— (1991b). „Supplementary sets and regular complementary unending canons. Part 2”. Perspectives of New Music. 30 (1): 184—207. JSTOR 833290. doi:10.2307/833290.
— (1991c). „Supplementary sets and regular complementary unending canons. Part 3”. Perspectives of New Music. 30 (2): 102—125. JSTOR 3090628. doi:10.2307/3090628.
— (1991d). „Supplementary sets and regular complementary unending canons. Part 4”. Perspectives of New Music. 31 (1): 270—305. JSTOR 833054. doi:10.2307/833054.
— (1995). „Supplementary sets: theory and algorithms”. Muzika. 1: 75—99.
Walker, Paul Mark. 2000. Theories of Fugue from the Age of Josquin to the Age of Bach. Rochester, NY: University of Rochester Press. ISBN 9781580461504.
Watkins, Glenn. 1986. "Canon and Stravinsky's Late Style". In Confronting Stravinsky: Man, Musician, and Modernist, edited by Jann Pasler, 217–246. Berkeley and Los Angeles: University of California Press. ISBN 0-520-05403-2.
White, John David. 1976. The Analysis of Music. Englewood Cliffs, N.J.: Prentice-Hall. ISBN 0-13-033233-X.
Zaslaw, Neal, and William Cowdery (eds.) 1990. The Compleat Mozart: A Guide to the Musical Works of Wolfgang Amadeus Mozart. New York: W. W. Norton & Company. ISBN 9780393028867.
Agon, Carlos, and Moreno Andreatta. „Modeling and Implementing Tiling Rhythmic Canons in the OpenMusic Visual Programming Language”. Perspectives of New Music. 49. 2011. , no. 2 (Summer): 66–91.
Andreatta, Moreno. „Constructing and Formalizing Tiling Rhythmic Canons: A Historical Survey of a 'Mathematical' Problem”. Perspectives of New Music. 49. 2011. , no. 2 (Summer): 33–64.
Blackburn, Bonnie J. „The Corruption of One Is the Generation of the Other: Interpreting Canonic Riddles”. Journal of the Alamire Foundation. 4. 2012. , no. 2 (October):182–203.
Cooper, Martin. (1970), Beethoven: The Last Decade, London and New York: Oxford University Press .
Davalan, Jean-Paul. „Perfect Rhythmic Tiling”. Perspectives of New Music. 49. 2011. , no. 2 (Summer): 144–197.
Johnson, Tom. „Tiling in My Music”. Perspectives of New Music. 49. 2011. , no. 2 (Summer): 9–21.
Lamla, Michael. (2003), Kanonkünste im barocken Italien, insbesondere in Rom, ISBN 3-89825-556-5 . 3 vols. Berlin: Dissertation.de—Verlag im Internet. .
Lévy, Fabien. „Three Uses of Vuza Canons”. Perspectives of New Music. 49. 2011. , no. 2 (Summer): 23–31.
Mellers, Wilfred. (1983), Beethoven and the Voice of God, London: Faber and Faber .
Messiaen, Olivier, Traité de rythme, de couleur, et d'ornithologie (1949–1992). I-II , edited by Yvonne Loriod, preface by Pierre Boulez. Paris: Leduc, 1994.
Schiltz, Katelijne, and Bonnie J. Blackburne (eds.). 2007. Canons and Canonic Techniques, 14th–16th Centuries: Theory, Practice, and Reception History. Proceedings of the International Conference Leuven, 4–5 October 2005. Analysis in Context: Leuven Studies in Musicology 1. Leuven and Dudley, Massachusetts: Peeters. ISBN 978-90-429-1681-4.
Ziehn, Bernhard, Canonic Studies: A New Technique in Composition, ISBN 0-87597-106-7 , edited and introduced by Ronald Stevenson. New York: Crescendo Pub., 1977. .