Катарина Захарија

Катарина Захарија
Катарина Захарија
Лични подаци
Датум смрти	23. август 1462.
Династија	Палеолози

Катарина Захарија или Катарина Палеолог (грч. Αἰκατερίνα Παλαιολογίνα, умрла 26. августа 1462. године) је била ћерка кнеза Кнежевине Ахаја Центуриона II Захарије и византијске племкиње која потиче из племићких породица Асен-Палеолог и породице Цамблакон.^[1] Септембра 1429. године, била је верена за византијског деспота Мореје Тому Палеолога и удала се за њега јануара 1430. године, у Мистри.^[2]^[3]

Георгије Сфранцес у својој Краткој историји помиње Кидонида Цамблакона поред деспота Томе Палеолога, којег назива највољенијим течом своје жене. Године 1459. овај човек је подстакао деспота Тому на рат против његовог брата деспота Димитрија II Палеолога.^[4] Кидонид Цамблакон је био ожењен сестром Кaтринине мајке.^[5] У Калаврити је сачувана палата позната у региону као „палата Палеологина“, коју је, према предању, деспот Константин Палеолог поклонио својој снаји деспини Катарини, и по њој је добила име.^[6]

Катарина је остала у Мореји као Томина супруга све до османског освајања 1460. године, након чега је побегла са мужем и децом на острво Крф које су држали Венецијанци. Георгије Сфранцес је неко време деловао као слуга у Катринином домаћинству.^[7] Елена Цамблакон, супруга Сфранцеса, била је Катаринина рођака, са стране њене мајке Асенине-Палеологине.^[8] Умрла је 26. августа 1462. године и сахрањена је у манастиру Јасона и Сосипатра.^[9] Ерудита и касније професор грчког језика Хермоним Георгиос написао је хвалоспев Катарини.^[10] Хермоним је био близак Томиној породици. Рекао је да је епитаф деспини Катарини написао не из дужности, већ из дубоког дивљења према њој. У њему оплакује њену смрт и хвали је као „божанску царицу“ и „најскромнију и најхрабрију од жена“.^[11]

Биографија

Као принцеза Кнежевине Ахаје удала се за византијског деспота Тому Палеолога, сина византијског цара Манојла II и српске принцезе Јелене Драгаш. Он је постављен за деспота Мореје где је и живео са деспином Катарином.^[12] Имали су четворо деце, синове Андреја и Манојла, као и ћерке деспину Јелену^[13] (супруга деспота Лазара Бранковића од Србије) и велику кнегињу Софију (супруга великог кнеза Ивана III Рјуриковича).

Породично стабло

Центурион I Захарија

Андоникос Асен Захарија

Центурион II Захарије

Ерард III

непознат

Катарина Захарија

Мадалена Акиоли

Леонардо II Токо

Круса Токо

Литература

Kazhdan, Alexander P., ур. (1991). The Oxford dictionary of Byzantium. New York [u.a.]: Oxford Univ. Press. ISBN 978-0-19-504652-6.
Јелена Палеолог-Бранковић: жена деспота Лазара Бранковића (1456—1458), Дејан Николић

Референце

^ Sturdza, Mihail Dimitri (1999). Grandes familles de Grèce: d'Albanie et de Constantinople. pp. 372–373.
^ Trapp, Erich; Beyer, Hans-Veit; Kaplaneres, Sokrates; Leontiadis, Ioannis (1989). "21342. Παλαιολογίνα Αἰκατερίνα". Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit (in German). Vol. 9. Vienna: Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften.
^ Setton, Kenneth M.; Hazard, Harry W., eds. (1975). A History of the Crusades, Volume III: The Fourteenth and Fifteenth Centuries. Madison and London: University of Wisconsin Press. p. 792. ISBN 0-299-06670-3.
^ Sphrantzes, Georgios (2006). Short History (in Greek). Athens: Kanakis. p. 227. ISBN 960-7420-94-2.
^ Sturdza, Mihail Dimitri (1999). Grandes familles de Grèce: d'Albanie et de Constantinople. pp. 372–373.
^ ekalavrita-Το Αρχοντικό της Παλαιολογίνας Archived 2021-05-10 at the Wayback Machine, ανακτήθηκε 26 Ιανουαρίου 2019
^ Sphrantzes, Georgios (2006). Short History (in Greek). Athens: Kanakis. p. 16. ISBN 960-7420-94-2.
^ Sturdza, Mihail Dimitri (1999). Grandes familles de Grèce: d'Albanie et de Constantinople. pp. 372–373.
^ Trapp, Erich; Beyer, Hans-Veit; Kaplaneres, Sokrates; Leontiadis, Ioannis (1989). "21342. Παλαιολογίνα Αἰκατερίνα". Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit (in German). Vol. 9. Vienna: Verlag der Österreichischen Akademie der Wissenschaften.
^ https://www.miet.gr/en/book-list/book-Hermonymos-A-study-in-scribal-literary-and-teaching-activities-in-the-fifteenth-and-early-sixteenth-centuries Hermonymos. A study in scribal, literary and teaching activities in the fifteenth and early sixteenth centuries.
^ Kalatzi, Maria (2009). Hermonymos. . A study in scribal, literary and teaching activities in the fifteenth and early sixteenth centuries. p. 36.
^ Kazhdan 1991
^ „Снају бира свекрва”. 5. 2. 2011. Приступљено 10. 11. 2017.