Клеофа Малатеста

Клеофа Малатеста
Клеофа Малатеста
	Музеј Мистре, хаљина мумије Мистре, реконструкција
Датум рођења	1400те
Место рођења	Пезаро
Датум смрти	18. април 1433. (32/33 год.)
Место смрти	Мистра
Супружник	Теодор II Палеолог
Деца	Јелена Палеологина
Родитељи	Малатеста IV Малатеста,; Елизабета да Варано

Клеофа Малатеста да Пезаро (такође, Клеопа или Клеофа) (1420 – умрла 1433. године) била је италијанска племкиња и жена Теодора II Палеолога, деспота Мореје, брата цара Константина XI, последњег византијског цара. Била је ћерка Малатеста деи Сонетија, грофа од Пезара, и Елизабете да Варано.^[1] Удала се за Теодора Палеолога у Мистри 21. јануара 1421. године ^[2]^[3] или 1422. године, ^[4] у уговореном браку који је био део иницијативе њеног ујака, папе Мартина V, да се придружи западном (римокатоличком) православном племству, које се на тај начин надало да стекне политичке савезе против Турака.

Брак

Дана 20. августа 1420. године, Клеофа је напустила Италију^[5] укрцавши се из Фана код Пезара за Цариград.^[6] Са њом је била још једна млада невеста, маркиза Софија од Монферата, која је требало да се уда за цара - савладара Јована VIII Палеолога, Теодоровог брата. Поводом Клеофине удаје сачуван је слављенички мотет који је написао чувени ренесансни композитор Гијом Дифеј Vasilissa ergo gaude („Тако се радуј, краљице“, користећи грчку титулу за „краљицу“, βασιλισσα). Текст мотета описује је као младу, лепу и компетентну говорницу италијанског и грчког језика. Још једно музичко дело које велича Клеофу, балата Tra quante regione је компоновао Хуго де Лантин 1420-их да прослави њен брак са византијским принцом.^[7]

Деспина Клеофа и деспот Теодор II су живели у Мистри на Пелопонезу, једном од последњих упоришта византијске културе. После неколико тешких година брака, коначно је попустила пред локалним притисцима и дозволила да се верује да је прешла у православну веру.^[8] Имала је једну ћерку, деспину Јелену Палеолог, која се касније удала за кипарског краља Јована II Лизињана.

Деспина Клеофа је умрла 1433. године. Њена смрт је обележена говорима епископа Висариона, који је касније постао кардинал у Италији, и хвалоспевом који је написао еминентни грчки неоплатонски филозоф Гемист Плетон.

Могућа гробница

У 20. веку, у гробу из XV века у западном делу цркве Свете Софије у Мистри пронађени су женски остаци. Нагађало се да је овај гроб можда био Клеофин.

Литератра

Silvia Ronchey. L'enigma di Piero. Rizzoli. , 2006.
George Leonardos. Cleopa.La Princessa di Mystra. Oceanos Books. . reprinted from the edition of 2003, Athens 20017, Greece

Референце

^ Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit, vol. IX, n 21395.
^ Leofranc Holford-Strevens, "Du Fay the Poet? Problems in the Texts of His Motets", Early Music History, Vol. 16, (1997), p. 102.
^ Heinrich Besseler, "Neue Dokumente zum Leben und Schaffen Dufays", Archiv für Musikwissenschaft, 9. Jahrg., H. 3./4. (1952), p. 161.
^ Silvia Ronchey, "Orthodoxy on Sale: The last Byzantine and the lost Crusade", in Proceedings of the 21st International Congress of Byzantine Studies, London, 21–26 August 2006, p. 323.
^ Review by Jaap van Benthem, Reviewed work: Dufay by David Fallows, in Tijdschrift van de Vereniging voor Nederlandse Muziekgeschiedenis, D. 33ste, Afl. 1ste/2de (1983), p. 111.
^ Alejandro Enrique Planchart, "The Early Career of Guillaume Du Fay", Journal of the American Musicological Society, Vol. 46, No. 3 (Autumn, 1993), p. 341.
^ J. Michael Allsen, "Intertextuality and Compositional Process in Two Cantilena Motets by Hugo de Lantins", The Journal of Musicology, Vol. 11, No. 2 (Spring, 1993), p. 176, footnote 6.
^ A. Falcioni, 2005. Donne di Casa Malatesti. Rimini. Vol. 2: 607-609.