Софија од Монферата

Овај чланак садржи списак литературе (штампане изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (редних референци). (детаљније о уклањању овог шаблона обавештења)

Софија од Монферата или Софија Палеолог (Грчки: Σοφία Παλαιολογίνα, умрла 21. августа 1434. године) била је византијска царица, односно супруга цара Јована VΙΙΙ Палеолога.

Софија је била ћерка Теодора II Палеолога, маркиза од Монферата, и његове друге жене, маркизе Јоване од Бара. Преко свог оца, Софија је била рођак владајуће византијске династије Палеолога.

Дана 26. јануара 1404. године, маркиза Софија је обећана војводи Филипу Марији Висконтију. Био је син Ђана Галеаца Висконтија, војводе од Милана и његове друге жене војвоткиње Катарине Висконти. Веридба је на крају раскинута.

Дана 19. јануара 1421. године, маркиза Софија се удала за цара - савладара Јована VIII Палеолога. Био је најстарији преживели син цара Манојла II Палеолога и царице Јелене Дејановић. Био је у то време савладар свог оца. Брак су забележили и Дука и Георгије Сфранцес у својим хроникама. Сфранцес бележи храм Свете Софије као локацију где је обављено венчање.^[1]

Цар Манојло II је послао Николу Еудаимоноиоанеса као амбасадора на сабору у Констанцу док је тражио папину дозволу за брак, јер је питање било преобраћење римокатоличке невесте у источну православну цркву. Дозволу је дао папа Мартин V.

Очигледно, иако је царица Софија била посебно побожна особа, на несрећу њеног брака, такође је сматрана непривлачном по стандардима свог времена, коју је Дука описао као „Пост испред и Ускрс иза“.^[2][3] Цар - савладар Јован VIII, незадовољан својим браком, уложио је све напоре да је избегне, и као резултат тога, царица Софија је већину свог времена проводила у Цариграду изолована од свог мужа.

Дана 21. јула 1425. године, цар Манојло II је умро и Јован VIII га је наследио. Царица Софија Палеолог је заменила своју свекрву на положају старије царице. Међутим, Сфранцес бележи да је у августу 1426. године, царица Софија од Монферата „побегла из Града [Константинопоља] и вратила се у своју домовину“, а да је нешто више од годину дана касније цар Јован VIII оженио Марију Трапезунтску.^[4] Софија се никада није преудала и умрла је осам година касније.

Јованова претходна супруга, царица Ана Васиљевна (ћерка московског великог кнеза Василија I) умрла је 1417. године од куге. Цар Јован VIII је удовац био нешто више од три године. Цар Манојло II је одлучио да свог сина ожени принцезом из италијанске породице која је владала Монфератом и Павијом. Породица је одржавала добре односе са Византијом још од 12. века. Отац маркизе Софије од Монферата био је маркиз Теодор ΙΙ Палеолог. У јесен 1420. године она је млетачким лађама стигла у Цариград. Венчање је обављено 19. јануара 1421. године у храму Божанске Премудрости у Цариграду. Венчао их је цариградски патријарх Јосиф ΙΙ.

Према наводима историчара Дуке, брак између цара Јована VIII Палеолога и царице Софије Палеолог није био срећан. За то је најзаслужнија била Софијина непријатна спољашњост коју је Дука посебно описао. Дука наводи да је цар Јован VIII издвојио царицу Софију у посебне одаје. Није је вратио у Италију само из поштовања према свом оцу. Цар Манојло II умире 21. јула 1425. године. Царица Софија је побегла из Царигада. Августа 1426. године изашла је у шетњу са малобројном италијанском свитом. У договору са Ђеновљанима успела је да напусти град и склони се у њихову колонију Галату која се налазила недалеко од Златног рога. Сазнавши вест о бекству царице Софије, бесни становници Цариграда почели су да уништавају ђеновљанску имовину у граду. Умирио их је цар Јован VIII који је својој супрузи великодушно дозволио да ђеновљанском флотом отпутује у домовину.

Царица Софија Палеолог је, према наводима Дуке, понела са собом царску круну. Живот је завршила у манастиру 1434. године.

• Политикин забавник број 2758
• Doukas, Historia Bizantina
• George Sphrantzes, Chronicle
• Nicol, D.M. (1993). The Last Centuries of Byzantium 1261-1453. Cambridge University Press. 
• Vasiliev, A.A. (1958). History of the Byzantine Empire, 324-1453. University of Wisconsin Press.