Константин Побједоносцев
Константин Петрович Побједоносцев (рус. Константин Петрович Победоносцев; Москва, 2. јун 1827 — Санкт Петербург, 23. март 1907) био је правник и политичар, професор универзитета, сенатор и обер-прокурор Светог правитељствујушчег синода Руске православне цркве у Петрограду. БиографијаБио је син професора московског универзитета. Права је завршио 1846, а затим је био чиновник у сенату. У периоду 1860—1865. био је професор грађанског права на московском универзитету.[1] Године 1863. пратио је царевића Николаја Александровича у његовим путовањима по Русији, која је описао у свом делу „Письма о путешествии наследника-цесаревича по России от Петербурга до Крыма“ (1864). Од 1868. био је сенатор, од 1872. члан Државног савета, а 1880—1895. обер-прокурор Синода РПЦ. Предавао је и право и будућим царевима Александру III и Николају II и имао је велики утицај на њих. По каснијим совјетским изворима сматрао се за “представника крајње реакције”. Био је противник западноевропске културе и буржоаског начина живота. Своје погледе изложио је у делу „Московский сборник“ (1896). Главни пороци су, по његовом мишљењу, рационализам и вера у добру природу човека. На месту обер-прокурора је вршио прогоне расколника и секти. Радио је на ширењу црквеног образовања насупрот грађанског. Године 1905. дао је оставку.[2] Почасни је члан Српског ученог друштва од 1881. Почасни је члан Српске краљевске академије од новембра 1892. Био је члан и Француске академије. Литература
Референце
Спољашње везе
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
_-_The_Noun_Project.svg){kind=small}
Portal di Ensiklopedia Dunia
