Предмет Визуелна култура предавао је на Академији ликовнх уметности у Сарајеву1982 — 1991, а затим на Академији у Бањој Луци од 1992. На Академији у Новом Саду предаје Теорију визуелне културе од 1992. године.
Члан је Међународног удружења уметничких критичара (AICA) и УЛУС-а од 1962.
Када се неки уметник, попут Косте Богдановића који се скулптуром бави од 1958. године,
а то није редак случај поготово у веку модернизма, истовремено бави стваралаштвом и теоријом стваралаштва, која се дакако не односи само на његово властито дело већ и на појаве у ширем ликовном пољу, тада је један од кључних проблема да се разуме шта из чега проистиче: да ли је уметност израз теоријског промишљања уметности и уметничког тренутка времена, или можда је пластичка форма последица искуства која се стиче из праксе уметничког стваралаштва? Богдановић спада у оне ствараоце у обема областима који је можда најсвеснији тих сталних процеса у уметности и то сазнање као трајну свест редовно репродукује у својим радовима - скулптурама, рељефима, сликама, цртежима. Та постојаност овог, међу аутентичнијим опусима у српској уметности и теорији последњих неколико деценија од изузетног је значаја за проналажење и формирање специфичног лика наше уметности али, с друге стране, и за њено укључивање у актуелне токове на међународној сцени.
Теоријски рад
Упоредо са трагањем за новим облицима у својој скулптури Коста Богдановић је био посвећен и истраживањима и домену критичке интерпретације форме, колико нове толико и историјске. Макар површно познавајући његов теоријски комплекс који је он назвао „визуелна култура“ а који је низ година предавао као посебан предмет на ликовним академијама, истовремено са његовим радом у вајарском медију, није тешко проникнути у основне принципе његовог рада на оба поља - и у уметничкој пракси и у теоријском дискурсу. Та „свест о блику“ која је централно место његовог теоријског промишљања о уметности обележила је његову активност на овом плану. А она се креће у кругу темељних поставки модерног и савременог стваралаштва којима Богдановић безуветно припада доказујући то током целокупне каријере увек се залажући за отварање нових путева рада и интелектуалних активности али са једном дирекцијом - они морају бити одговорни доказаним естетичким принципима уметности овог века која је редовно део свог креативног капацитета црпла из уметности ранијих епоха, дакако у равни која је продирала у ново време.
1982 Умјетничка галерија БиХ - Мала галерија, Сарајево
1987 Галерија Коларчевог народног универзитета, Београд
1988 University Art Gallery, Albany, New York, Савремена Галерија центра за културу „Олга Петров“, Панчево, Велика галерија Културног центра Новог Сада, Нови Сад
1989 Музеј града Зенице - Ликовна галерија, Зеница
2009 Galerija Urban District 16-11, Нови Сад, Музеј Мацура, Београд, Центар савремене умјетности Црне Горе, Галерија „Центар“, Подгорица, Галерија „Блок“, Нови Београд, Кућа легата, ретроспективна изложба, Београд
1997Јеша Денегри, Коста Богдановић, у Фрагменти постмодерног плурализма. Београдска уметничка сцена осамдесетих и почетка деведесетих, с. 127-128, Cicero, Београд
1997Јеша Денегри, Коста Богдановић, Осамдесете: теме српске уметности, с. 153-157, Светови, Нови Сад
1998Гордана Станишић, Нови сензибилитет материјала - скулптура као новог имиџа, у Уметност на крају века I, с. 179, Clio, Београд
1999Јеша Денегри, Коста Богдановић у деведесетим, у Деведесете: теме српске уметности, с. 163-166, Светови, Нови Сад
