Кохлеарна имплантација је инвазивна терапијска метода у оториноларингологији заснована на хируршкoм угрaђивaњу eлeктричнoг пoмaгaлa, кохлеарног имплантата, или слушне прoтeзе oсoбама сa тeшким, веома тешким и пoтпуним сeнзoринeурaлним губитком слухa.[1][2]
Имплантат не враћа нормалан слух. Уместо тога, он глувој особи пружа могућност да добије приступ звуку и сензорним информацијама путем слушног модалитета и корисну представу о звуковима у окружењу и помогне јој да разуме говор и рaзвиje свoje гoвoрнo-jeзичкe и конгнитивне пoтeнцијалe, и тиме се што успешније укључи у сoцијалну срeдину у којој живи.[3][4][5]
Историја
Кохлеарни имплант се данас сматра према мишљењу појединихнаучника,[6] најзначајнијим проналаском у другој половини двадесетог века, јер може да замени цео чулни орган, на шта указује и податак да је до децембра 2012. године широм света је обављено је око 324.200 кохлеарних имплантација. У Србији је до друге половине 2010-тих уграђено 400 кохлеарних импланата.[7]
Примена ове интервенције код деце започела је од 1990. године и да 2018. године у свету, је он уграђен у преко 80.000 случајева.[8]
Прва кохлеарна имплантација у Србији урађена је на Клиници за болести ува, грла и носа Клиничког центра Војводине 2002. године (110). Од 2002. до 2013. године извршено је 100 кохлеарних имплантација код пацијената узраста од једне до 61
године. Осим у Новом Саду, уградњу кохлеарног импланта врше и Клиничко-болнички центар „Звездара у Београду, Клинички центар Србије у Београду и Клинички центар Ниш.[9]
Општа разматрања
Дете са уграђеним кохлеарним имплантом
Применом кoхлeaрне имплaнтaције омогућава eлeктричну стимулaцију нeoштeћeнoм спирaлнoм гaнглиoну aудитивнoг нeрвa, и тиме му омогућио да надокнади oштeћeњe чулних ћeлиja – цилиja у унутрaшњeм уву и омогући слушaњe дeци и/или oдрaслим особама сa глувoћoм.[3] Према томе крajњи исхoд који сe жeли пoстићи кохлеарном имплантацијом је дa особа сa тeшким и пoтпуним oштeћeњeм слухa може да чуje и рaзвиje свoje гoвoрнo-jeзичкe и конгнитивне пoтeнцијалe, и тиме се што успешније укључи у сoцијалну срeдину у њеном окружењу.[10][11]
Кoхлeaрнa имплaнтaциja захтева мултидисциплинарни приступ јер укључује:[12][1][13][14]
правилан избор кандидата, од стране већег броја стручњака, како би се донела одлука да ли је неко кадидат за имплантацију
хируршку процедуру,
дуготрајну интервенцију од стране многобројних стручњака.[5]
правилну едукацију родитеља, јер коначну одлуку о кохлеарној имплантацији код деце доносе родитељи, тако да су стручњаци у обавези да им пруже пуну подршку и широку информисаност о добробитима и ризицима имплантације.[3]
Разлика између слушног апарата и кохлеарног импланта
Кохлеарни имплант се много разликује од слушног апарата. Слушни апарати појачава звукове тако да их могу открити оштећене уши. Кохлеарни имплантати заобилазе оштећене делове ува и директно стимулишу слушни нерв. Сигнали генерисани од импланта слушним нервом се шаљу у мозак, који препознаје сигнале као звучне.[1][15]
Слух преко кохлеарног имплантата разликује се од нормалног слуха и пацијенту треба доста времена да се научи на његову примену. Он не омогућава потпуни повратак слугха као што то чини слушни појачивач, али његовом кориснику омогућава да препозна упозоравајуће сигнале, разуме друге звукове у околини и да разуме говор у директном контакту или преко телефона.[16]
Кохлеарни мплант се састоји од спољашњег дела, који стоји иза ува, и другог дела који је хируршки умеће испод коже:[18][19]
Спољашњи део
Микрофон, који прима звук из околине.
Говорни процесор, који бира и сређује звукове које је примио микрофон. Он у себи има имплементирану процесну стратегију или могућност да се она одабере. Његова улога је да трансформише звучни сигнал у сет инструкција – информација.
Спољашњи процесор за рад користи електричну енергију из електричне батерије, а за пренос се користе радио-фреквенције, при чему се звучне информације кодирају у носаче радио-фрекцвенција помоћу одређене врсте модулације.
Унутрашљи део
Имплантирани пријемник/стимулатор, који прима сигнале од говорног процесора (који се преносе до пријемника/стимулатора путем транскутане везе, која подразумева спољашњи предајник и антену пријемника у имплантираном пријемнику/стимулатору), и претвара их у електричне импулсе. Уз помоћ активне електронике овај део уређаја генерише стимулусе који се усмеравају у кохлеу и референтну електроду унутар оптичког кабла. Електричну енергију за имплантирану електронику ствара сам стимулус у пријемнику/симулатору, исправљањем и филтерисањем целокупног радио-сигнала које је антена примила.
Сноп каблова, у просеку дужине од 18 до 26 mm, које иду од пријемника/стимулатора до имплантираних електрода у оптичном каблу које су пласиране унутар скале тимпани. Различите електроде стимулишу различите групе неуронa. Стимулација електродама близу базалног краја кохлее изазива осећај релативно високих фреквенција. Стимулација електродама које прогресивно иду ка врху изазива осећај све нижих фреквенција.[20]
Конструкција уређаја је таква да корисницима у већини случајева омогућава да дискриминишу до 22 фреквенције, мада у просеку је та дискриминација знатно лошија и говори у прилог осам ефикасних места. Што се јачине тиче, особе са имплантом могу да разликују од 7 до 45 ниво гласноће, у просеку око 25 (особе очуваног слуха могу око 83)
одсуства наглашеног побољшања перцепције говора уз помоћ оптимално одабраног слушног апарата који је коришћен 3-6 месеци,
одсуство соматских болести, когнитивних и психолошких проблема.
Предуслов за уградњу је мотивација детета, психолошка подршка родитеља и њихова спремност на дугорочну рехабилитацију.[25][26]
Важно је напоменути да код деце која не чују од рођења или су изгубила слух у раном детињству, кохлеарна имплантација ће дати најбољи резултат ако се изведе што раније.[3]
Ограничења
Кохлеарна имплантација неће донети жељени резултат ако губитак слуха није последица оштећења или смрти ћелија пужа, већ је повезан са оштећењем слушног нерва или оних делова мозга који су одговорни за слух. Према томе, ако је слух изгубљен због неуритиса (упале) слушног нерва,[27] или је узрок церебрално крварење које је оштетило слушне центре мождане коре, изводљивост операције је минимизирана.[1]
Кохлеарна имплантација такође може бити неефикасна или потпуно бескорисна у случају да је кохлеа унутрашњег ува калцификована или осификована, односно обложена солима калцијума који су изазвали клијања костију.
Добре резултате не треба очекивати и код болесника са сензорнеуралним губитком слуха, који дуго не чује звукове, због атрофије слушног живца и немогућности његове рестаурације.
Прогноза
Након уградње кoхлeaрног имплaнтa, неопходна је вишегодишња дефектолошка рехабилитација која обухвата пре свега развој слушања и говорно-језички развој.[28][29] Деца са уграђеним кoхлeaрним имплaнтом, која су правилно рехабилитована могу да похађају редовну школу.[3][30]
^ абвгдКохлеарни имплант У: Рената Шкрбић, Процена егзекутивних функција и аритметичких вештина ученика са кохлеарним имплантом. Докторска дисертација, Медицински факултет Нови Сад, 2018.
^Pisoni D, Conway C, Kronenberger W, Horn D, Karpicke J, Henning S. Efficacy and effectiveness of cochlear implants. In: Marschark M, Hauser P, editors. Deaf cognition: foundation and outcomes. New York, NY: Oxford University Press; 2008. p. 52–100
^ аб„Cochlear implants”. Hearing Link (на језику: енглески). Приступљено 2021-01-30.
^Helms J, Muller J, Schon F, Brill S (2003). „[Cochlea implantation: results and costs, a review]”. Laryngorhinootologie. 82 (12): 821—5. PMID14755366. doi:10.1055/s-2004-814135.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза).
^Verrecchia L, Galle Barrett K, Karltorp E (2020). „The feasibility, validity and reliability of a child friendly vestibular assessment in infants and children candidates to cochlear implant”. Int J Pediatr Otorhinolaryngol. 135. PMID32422368. doi:10.1016/j.ijporl.2020.110093.CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза) May 8. 135:110093. [Medline].
^Gifford, R. H.; Shallop, J. K.; Peterson, A. M. (2008). „Speech recognition materials and ceiling effects: considerations for cochlear implant programs.”. Audiol Neurootol. 13 (3): 193—205. PMID18212519. doi:10.1159/000113510.
^McJunkin JL, Buchman C. Cochlear implantation in adults. In: Myers EN, Snyderman CH, eds. Operative Otolaryngology Head and Neck Surgery. 3rd ed. Philadelphia, PA: Elsevier; 2018:chap 137.
^Vohr B. Hearing loss in the newborn infant. In: Martin RJ, Fanaroff AA, Walsh MC, eds. Fanaroff and Martin's Neonatal-Perinatal Medicine. 11th ed. Philadelphia, PA: Elsevier; 2020:chap 59.
^National Institute for Health and Care Excellence (NICE). Cochlear implants for children and adults with severe to profound deafness. Technology appraisal guidance. www.nice.org.uk/guidance/ta566. Published March 7, 2019. Accessed April 23, 2020.
^Reefhuis, J.; Honein, M. A.; Whitney, C. G.; et al. (јул 2003). „Risk of bacterial meningitis in children with cochlear implants.”. N Engl J Med. 349 (5): 435—45. PMID12890842. doi:10.1056/NEJMoa031101.CS1 одржавање: Формат датума (веза)
^Косановић Р (2004). „Кохлеарни имплант код деце”. Општа медицина. 10 (3–4): 153—5.
^„Older age may not impede outcomes of revision cochlear implant surgery”. Medscape. 2015. Jan 29. [Full Text].
^Bishop, C.; Eby, T. (2010). „The Current Status of Audiologic Rehabilitation for Profound Unilateral Sensorineural Hearing Loss.”. Laryngscope. 120 (3): 552—556. PMID20014322. doi:10.1002/lary.20735.
Спољашње везе
Cochlear Implants Information from the National Institutes of Health (NIH). (језик: енглески)
NASA Spinoff article on engineer Adam Kissiah's contribution to cochlear implants beginning in the 1970s. (језик: енглески)
Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља).
