Лабудови
Лабудови (Cygnus) су род птица из породице Anatidae,[3] у коју још спадају гуске и патке. Лабудови се од гусака у ужем смислу разликују и дужим вратом који им омогућује претраживање дна дубљих вода, и величином тела које их чини највећим воденим птицама. Лабудови су груписани са блиско сродним гускама у потпородици Anserinae где чине племе Cygnini. Понекад се сматрају посебном потпородицом Cygninae. Постоји шест живих и много изумрлих врста лабудова; поред тога, постоји врста позната као коскороба лабуд који се више не сматра једним од правих лабудова. Лабудови се обично паре једном у животном веку, мада понекад долази до „развода“, посебно након неуспеха гнежђења, а ако партнер умре, преостали лабуд ће се придружити другом. Број јаја у сваком насаду креће се од три до осам.[4] ОписЛабудови су највећи постојећи чланови породице водених птица Anatidae, и међу највећим птицама летећим. Највеће живуће врсте, укључујући немог лабуда, лабуда трубача и великог лабуда, могу достићи дужину од преко 1,5 m (59 in) и тежити преко 15 kg (33 lb). Распон њихових крила може бити преко 3,1 m (10 ft).[5] У поређењу са сродним гускама, они су много већи и имају пропорционално већа стопала и врат.[6] Одрасли такође имају део коже без перја између очију и кљуна. Полови су слични по перју, али су мужјаци генерално већи и тежи од женки.[7] Највећа врста лабудова икада била је изумрли Cygnus falconeri, џиновски лабуд који не лети познат по фосилима пронађеним на медитеранским острвима Малта и Сицилија. Сматра се да је његов нестанак резултат екстремних климатских флуктуација или доласка супериорних предатора и конкурената.[8] Перје лабудова је или потпуно бело, или је мешавина црног и белог, при чему бела варијанта може понекад имати црне врхове крила. Црни лабудови су једина црна врста лабудова. Имају беле врхове крила и изражено црвено обојене кљунове. Мужјаци и женке су увек врло слични, без полног диморфизма. Распон крила им може достићи два метра, а могу тежити 15 килограма. Супротно крилима, ноге су им релативно кратке, тако да лабудови на тлу делују прилично неспретно. Но зато имају врло снажне летне мишиће, па могу прелетети и више од хиљаду километара до својих гнездишта на северу. Оба родитеља заједно брину о младунцима. Остају с њима до године дана. Наводи о животном веку лабудова су врло различити. Крећу се од 19 па до 50 година, а делом и пуно више од тога. Врсте лабудова на северној хемисфери имају чисто бело перје, али врсте на јужној хемисфери су помешане црно-бело. Аустралијски црни лабуд (Cygnus atratus) је потпуно црн осим белог летећег перја на његовим крилима; пилићи црних лабудова су светлосиви. Јужноамерички црноврати лабуд има бело тело са црним вратом.[9] Лабудове ноге су обично тамноцрносиве боје, осим јужноамеричког црновратог лабуда, који има ружичасте ноге. Боја кљуна варира: четири субарктичке врсте имају црне кљунове са различитим количинама жуте боје, а све остале су црвене и црне са шарама. Иако птице немају зубе, лабудови, као и други припадници Anatidae, имају кљунове са назубљеним ивицама који изгледају као мали тестерасти 'зуби' у склопу кљунова који се користе за хватање и јело водених биљака и алги, али и мекушаца, малих риба, жаба, и црва.[10] Код немог лабуда и црновратог лабуда, оба пола имају меснату квржицу у дну кљунова на горњој доњој чељусти, познату као кврга, која је већа код мужјака, зависи од стања и мења се сезонски.[11][12] Расподела и кретање Лабудови се углавном налазе у умереним срединама, ретко се јављају у тропима. Група лабудова у лету се зове беви или клин.[13] Четири (или пет) врста се јављају на северној хемисфери, једна врста се налази у Аустралији, једна изумрла врста је пронађена на Новом Зеланду и на Чатамским острвима, а једна врста је распрострањена у јужној Јужној Америци. Они нису присутни у тропској Азији, Централној Америци, северној Јужној Америци и читавој Африци. Једна врста, неми лабуд, унета је у Северну Америку, Аустралију и Нови Зеланд.[6] Неколико врста је миграторно, било у потпуности или делимично. Неми лабуд је делимичан мигрант, који живи у подручјима Западне Европе, док је у потпуности миграторан у Источној Европи и Азији. Лабуд чикавац и лабуд из тундре су у потпуности селице, а лабудови трубачи су скоро у потпуности мигрирајући.[6] Постоје извесни докази да је црноврати лабуд миграторан преко дела свог опсега, али детаљне студије нису утврдиле да ли су ова премештања миграције на дагими или кратким дометима.[14] Понашање Лабудови се хране у води и на копну. Готово су у потпуности биљоједи, иако могу јести мале количине водених животиња. У води се храна добија уздизањем или трзањем, а њихова исхрана се састоји од корена, кртола, стабљика и листова водених и потопљених биљака.[6]  Лабудови су познати по томе да се паре на доживотни рок, и обично се везују чак и пре него што достигну полну зрелост. Лабудови трубачи, на пример, који могу да живе чак 24 године и почињу да се размножавају тек са 4–7 година, формирају моногамне парне везе већ са 20 месеци.[15] „Развод“, иако ретко, се ипак дешава; једна студија немих лабудова је утврдила стопу од 3% за парове који се успешно размножавају и 9% за парове који се не размножавају.[16] Везе унутар парова се одржавају током целе године, чак и код друштвених и миграторних врста попут мал лабуда, који се окупљају у великим јатима у зимовањима.[17] Лабудова гнезда су на тлу близу воде и око метар у пречнику. За разлику од многих других патака и гусака, мужјак помаже у изградњи гнезда, а такође ће се смењивати у инкубацији јаја.[18] Поред патака звиждача, лабудови су једини анатиди који то чине. Просечна величина јајета (за немог лабуда) је 113×74 mm, тежине 340 g, величине насада од 4 до 7, а период инкубације траје 34–45 дана.[19] Лабудови веома великој мери штите своја гнезда. Они ће немилосрдно напасти све што виде као претњу својим пилићима, укључујући људе. Могуће је да се у једном таквом нападу један човек удавио.[20][21] Интраспецифично агресивно понашање заштите младих показује се чешће него интерспецифично понашање за храну и склониште. Агресија према другим врстама је више изражена код Бевикових лабудова.[22] Систематика Лабудови у ужем смислу су врсте рода Cygnus, који се, већ према гледању, деле на 5 односно 7 врста. Јужноамерички коскороба лабуд (Coscoroba coscoroba) је једина врста рода Coscoroba. Докази сугеришу да је род Cygnus еволуирао у Европи или западној Евроазији током миоцена, распростирући се широм северне хемисфере до плиоцена. Када се јужна врста одвојила није познато. Неми лабуд је очигледно најближи роду Cygnus са јужне хемисфере;[23] његове навике држања закривљеног (не равног) врата и напетих (не у равни) крила, као и боја кљуна указују на то да је његов најближи живи сродник црни лабуд. Имајући у виду биогеографију и изглед подрода Olor, сматра се вероватним да су они новијег порекла, на бази евиденције о њиховим савременим распонима (који су углавном били ненасељиви током последњег леденог доба) и велике сличности међу таксонима.[1] Филогенија
ВрстеПрави лабудови (Cygnus) смештено у племе (Cygnini):
Коскороба лабудови (Coscoroba) у оквиру потпородице Anserinae има несигуран положај (непознато ком племену припада):
Лабудови и човекЛабудови су често надахњивали људску машту. О томе сведочи појам лабудова песма као и бајка „Ружно паче”. У тој бајци, као и иначе у европској митологији лабуд симболизује зрелост и довршеност, а у уметности се често користи као алегорија за чистоћу. Референце
Спољашње везе Викиврсте имају више информација о чланку Лабудови.
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
