Лесер Ури је рођен 7. новембра 1861. године, као Лајзер Лео Ури (нем.Leiser Leo Ury), у данашњем Мјендзиходу (раније нем.Birnbaum, пољ.Międzychód), у некадашњој Покрајини Позен.[II] Лесер Ури, потомак јеврејскогпекара, преселио се 1873. године у Берлин,[4] где је започео свој уметнички рад и где ће се његов таленат развити и прославити. Од 1879. до 1880. године, студирао је сликарство на Диселдорфској уметничкој академији (нем.Kunstakademie Düsseldorf Malerei),[III] под менторством Андреаса Милера (нем.Andreas Müller)[IV] и Хајнриха Лауенштајна (нем.Heinrich Lauenstein),[V] а потом је наставио усавршавање у Бриселу.[9] Значајна уметничка искуства стекао је у Паризу,[9] нарочито у атељеу Жила-Жозефа Лефевра (фр.Jules-Joseph Lefebvre),[VI] а затим истражујући ликовну сцену Фландрије и Минхена. У Минхену је био примљен на Академију ликовних уметности (нем.Akademie der Bildenden Künste),[9] истог дана као и Ернст Оплер (нем.Ernst Oppler),[VII] да би се 1887. године, преселио се у Берлин, који ће постати средиште његовог уметничког деловања.[4] Године 1893. придружио се прогресивној групи уметника Минхенске сецесије (нем.Münchener Secession),[VIII] пре него што се вратио у Берлин. У периоду од 1897. до 1901. године, радио је у уметничком атељеу у улици Лицовштрасе 82 (нем.Lützowstraße 82), док је од 1920. године па све до своје смрти живео и стварао у стану и атељеу на адреси Нолендорфплац 1 (нем.Nollendorfplatz 1), у берлинском квартуШенеберг. На препоруку Адолфа Менцела, 1890. године добио је престижну Михаел-Бирову награду (нем.Michael-Beer-Preis),[14] која је укључивала стипендијуБерлинске академије уметности (нем.Berliner Akademie der Künste).[IX][14] Та подршка му је омогућила студијско путовање по Италији, уз дужи боравак у вили Строл-Ферн (нем.Villa Strohl-Fern) у Риму.[14] Значајан подстрек добио је и од Ловиса Коринта, који га је увео у Берлинску сецесију, као и од немачко-америчког инжењера, индустријалца и колекционара уметничких дела, Карла Шапира (нем.Carl Schapira; 1879 — 1957), једног од његових најважнијих покровитеља.[16] Повучен и скроман у приватном животу, Лесер Ури је уметнички такође ишао самосталним, често усамљеничким путем. За разлику од својих савременика из Берлина: Макса Либермана, Макса Слевогта (нем.Max Slevogt; 1868 — 1932) и Ловиса Коринта, које је повезивала заједничка естетика и уметничка мрежа, Ури је развијао изразито лични стил. Тај уметнички индивидуализам, али и растућа слава, изазивали су отворено непријатељство Макса Либермана, тадашњег председника Академије и водећег утицајног гласа берлинске уметничке сцене.[17][18]
Почасни гроб Лесера Урија у Алеји почасних гробова на Јеврејском гробљу у Вајсензеу у Берлину
Либерман је, према више сведочења, настојао да потисне Уријеву каријеру, све до момента када је Ловис Коринт преузео вођство над Берлинском сецесијом. Тек тада је Ури могао редовно и успешно да излаже у оквиру ове уметничке групе.[17] Непријатељство између Либермана и Урија забележено је у бројним анегдотама. Према једној од ових прича, Ури је проширио гласине да је насликао светлосне ефекте на Либермановој слици Радионица за лан у Ларену из 1887. године. Либерман је потом, као одговор, у писму утицајном немачком новинару и уреднику Максимилијану Хардену (нем.Maximilian Harden; 1861 — 1927, рођен као Феликс Ернст Витковски нем.Felix Ernst Witkowski),[19] написао:
„
Тужио бих га само када би тврдио да сам ја сликао његове слике.[20]
”
Ипак, Ури је постао почасни члан Берлинске сецесије1921. године. Током двадесетих година више пута је путовао у Лондон, Париз и различите немачке градове, и са сваког пута враћао се са бројним новим делима. Након једног путовања у Париз 1928. године доживео је срчани удар који је озбиљно нарушио његово здравље. Ури је преминуо три недеље пре планиране свечаности за његов 70. рођендан, 18. октобра1931. године у његовом берлинском атељеу. Сахрана је обављена 21. октобра 1931. године, а опроштајни говор одржао је његов пријатељ, рабин и историчар Јозеф Леман (нем.Joseph Lehmann; 1872 — 1933).[21]Почасни гроб (нем.Ehrengrab)[X] Лесера Урија налази се у Алеји почасних гробова (поље Г1) на Јеврејском гробљу у Вајсензеу у Берлину (нем.Jüdischen Friedhof Berlin-Weißensee).[23][24]
Уметничко стваралаштво и опус
Лесер Ури је развио препознатљив ликовни израз кроз теме које је доследно истраживао: градске улице, призоре из кафеа, пејзаже обликоване игром светлости и атмосфере,[25] али и интимне композиције попут мртвих природа и цветних аранжмана. Сликао је разноврсне аспекте урбаног живота, стварајући тематске целине у којима се смењују сцене из берлинских кафана, атмосферичне градске улице и призори из природе.[25] Једно од његових препознатљивих дела, приказује интимну сцену кафеа са усамљеном женском фигуром у црвеној хаљини, која седи за столом у полусенци. У познијој фази стваралаштва окреће се монументалним историјским композицијама са библијским мотивима, уносећи у њих драматичност и личну визију.
Тиргартен алеја са Спомеником победе (нем.Tiergartenallee mit Siegessäule), слика из 1925. године, Лесера Урија
Берлинске сцене метрополе
После вишегодишњег уметничког образовања у Диселдорфу, Бриселу, Паризу и Минхену, Ури се 1887. године трајно настанио у Берлину.[9] Већ током боравка у Паризу развио је снажну фасцинацију урбаним животом, али га је управо Берлин, метропола у експанзији, са својим ужурбаним прометом у улицама, раскошним кафеима и променљивом динамиком пролазника, дубоко инспирисао. Тај утисак био је толико снажан да је поводом његовог шездесетог рођендана градоначелник Берлина, Лесера Урија јавно овенчао епитетом „уметника који је у својим сликама овековечио престоницу Рајха“.[14] Берлин му је нудио богатство визуелних импулса: живописне булеваре, сјајно осветљене ентеријере кафеа и ноћни живот уличног света, прво у светлу гасних фењера, а потом под електричним осветљењем.[1] У атмосфери слика крећу се елегантно обучени господа са цилиндрима и штаповима, младе даме с модерним шеширима и капутима с крзненим оковратницима, пролазници који чекају запреге или у журби прелазе мокру улицу. Топла светлост из излога кафеа и радњи стапа се са сенкама кућа, обрисаним у дубини перспективе. Он је кроз своје ноћне градске сцене и самотне фигуре у кафеима дочарао урбани осећај отуђења. Његове слике биле су познате у круговима експресионистичких песника, укључујући и уметнице попут Елзе Ласкер-Шилер, која је визуелну уметност такође неговала кроз цртеже и минијатуре. Становници града, пролазници и путници из различитих крајева света били су му сталан извор инспирације. Његове композиције, често изведене у тамној палети, носе снажан емоционални набој и одступају од устаљених визуелних конвенција. Управо зато није изненађујуће што су слике улица, које се данас убрајају међу ремек-дела немачког импресионизма, у своје време често изазивале недоумицу, па чак и отпор публике.
У кафеу - Жена у црвеном (нем.Im Café - Frau in Rot), слика из 1911. године, Лесера Урија
Сцене из берлинских кафеа
Ури је био познат и по својим сценама из берлинских кафеа, у којима је мајсторски дочарао атмосферу модерне метрополе.[1] У Берлину су постојала три велике кафеа у бечком стилу, која су врло брзо постала једно од најважнијих места сусрета виших класа, уметника и интелектуалаца, аристократе из круга царског двора и бројних посетилаца Берлина из целог света: Кафе Јости (нем.Café Josty), Кафе Викторија (нем.Café Victoria) и Кафе Бауер (нем.Café Bauer). Иако је посећивао све три кафане, можда није изненађујуће што је најчешће посећивао кафе Бауер, која је више пута приказана на уметниковим сценама кафана јер је на тим сликам често приказан мотив читаоца новина, који није случајно изабран, јер су у то време захваљујући увођењу електричног осветљења кафане, гости могли удобно да читају своје новине чак и касно у ноћ. У Уријевим сликама, кафе-барови постају места случајних сусрета.[1] Уријево истраживање људских односа у метрополи често се манифестовало у напетости између ентеријера и екстеријера, приватног и јавног, као у приказима усамљених фигурa у ентеријеру кафића, изолованих, а опет окружених, што се можда може повезати са његовом интровертном природом.[26]
Холандски пејзаж (нем.HolländischeLandschaft), слика из 1913. године, Лесера Урија
Пејзажи
Сликање пејзажа је Урија окупирало током целог његовог живота. Већ на почетку своје уметничке каријере 1882. године, интензивно се бавио пејзажним сликарством.[27] Током поновљених боравка у Италији, створени су блистави пејзажи чије јаке боје чине топлину јужњачке светлости опипљивом. Године 1912/13. путовао је у Холандију, где настају пастели и слике са широким видицима и карактеристичним ветрењачама. Емоционални квалитет Уријевих пејзажа, њихова меланхолична интроспекција, већ су током његовог живота окарактерисан термином „пејзажи душе“.
Наслеђе и уметнички утицај
Уријево уметничко наслеђе је током времена добило заслужено признање.[17] Његове слике, посебно оне које приказују берлинске улице, кафе-барове и ноћне сцене, сматрају се кључним делима немачког импресионизма. Уметникова способност да прикаже атмосферу града кроз игру светлости и сенке, као и његова употреба пастела, издвајају га као јединственог хроничара урбаног живота. Данас се његова дела налазе у значајним музејима и колекцијама широм света. Његове слике редовно се појављују на аукцијама, где постижу високе цене, што сведочи о трајној вредности и утицају његовог опуса. Уријев рад је такође предмет академских истраживања и изложби, што додатно потврђује његов значај у историји уметности. Његова способност да ухвати дух времена и места чини га важним сведоком и интерпретатором урбаног живота почетка 20. века.
Награде и признања
Упркос почетним тешкоћама и критикама, Лесер Ури је током живота и након смрти добио признања која потврђују његов значај у немачком импресионизму и уметности уопште.
Признања током живота
Михаел-Бирова награда (1889.); Након своје прве изложбе у Берлину 1889. године, упркос почетној критичности публике, Ури је добио подршку утицајних уметника као што су Адолф Менцел и Макс Либерман.[14] Захваљујући њиховој подршци, добио је Михаел-Беерову награду од Берлинске академије уметности, што му је омогућило студијско путовање у Италију.[14]
Чланство у Минхенској сецесији (1893.); Ури се придружио Минхенској сецесији, прогресивном уметничком покрету који је окупљао авангардне уметнике тог времена.[14]
Излагање са Берлинском сецесијом (1915. и 1922.);[28] Ури је излагао са Берлинском сецесијом, а посебно је значајна изложба из 1922. године, на којој је представљено 150 његових дела. Том приликом, градоначелник Берлина га је назвао „уметника који је у својим сликама овековечио престоницу Рајха“.[14]
Постхумна признања
Меморијална изложба у Националној галерији у Берлину (1931); Након Уријеве смрти, Национална галерија (нем.Nationalgalerie),[XI] у Берлину приредила је велику меморијалну изложбу његових радова. Изложено је 160 дела, што је представљало највећу изложбу савременог сликара у тој институцији до тада.[31]
Почасни гробна Јеврејском гробљу Вајсензе; Иако је преминуо у скромним условима, Ури је сахрањен у Почасном гробу, Јеврејског гробља Вајсензе у Берлину,[23] што сведочи о поштовању које је уживао.
Пешачка улица посвећена Лесеру Урију у Берлину (1979.); У част уметника, једна пешачка улица у берлинском кварту Моабит (нем.Moabit), централне берлинске општинеМите (нем.Mitte), добила је његово име (нем.Lesser-Ury-Weg).[32]
Слике у међународним колекцијама; Данас се Уријева дела налазе у значајним музејима широм света, укључујући Стару националну галерију у Берлину, Галерију Лудорф (нем.Galerie Ludorff)[33] у Диселдорфу, Хехт музеј (енгл.The Hecht Museum),[34] при Универзитету у Хаифи и Бен Ури галерији и музеју (енгл.Ben Uri Gallery & Museum)[35] у Лондону.[14]
Галерија
На железничкој станици Фридрихштрасе (нем.Am Bahnhof Friedrichstraße), Лесер Ури, 1888.
После кише у булевару Унтер ден Линден (нем.Unter den Linden nach dem Regen), Лесер Ури, 1888.
У кафеу Бауер (нем.Im Cafe Bauer), Лесер Ури, 1895.
Вече у кафеу Бауер (нем.Abend im Cafe Bauer), Лесер Ури, 1898.
Јесењи амбијент крај Груневалдског језера (нем.Herbststimmung am Grunewaldsee), Лесер Ури, 1902.
^Берлинска сецесија је био уметнички покрет основан 2. маја1898. године у Немачкој. Настао је као реакција на Удружење берлинских уметника (нем.Verein Berliner Künstler, VBK), основано 19. маја1841. године[2] и ограничења које је савременој уметности наметнуо цар Немачког царства Вилхелм II. Демонстрирајући против наметнутих академских стандарда и утицаја власти на уметност, 65 уметника се „отцепило“ и формирало нови покрет који је класификован као облик немачког модернизма.[3]
^Академија је првобитно основана као школa цртања 1762. године да би 1773. постала Академија сликарства, вајарства и архитектуре области Фалачка (нем.Kurfürstlich-Pfälzische Academie der Maler, Bildhauer und Baukunst).[6]
^Андреас Јохан Јакоб Хајнрих Милер (1811 — 1890), био је немачки религиозни уметник, повезан са Диселдорфском школом сликарства.[7]
^Хајнрих Лауенштајн (1835 — 1910), био је немачки сликар Диселдорфске школе сликарства и професор религијскеисториографије на Диселдорфској уметничкој академији.[8]
^Ернст Оплер (1867 — 1929), био је немачки импресионистички сликар и бакрописац. Његов рад је карактеристичан за прелаз из уметности 19. века у модернизам током Вилхелминске епохе (нем.Wilhelminische Epoche) и Вајмарске републике. Био је један од раних чланова Берлинске сецесије познат као портретиста (укључујући бројне аутопортрете) и бакрописац.[11]
^Минхенска сецесија је удружење ликовних уметника и уметница, основано 1892. године, које непрекидно делује до данас, с изузетком периода нацизма, када је као слободна уметничка група била забрањена. Ово дружење визуелних уметника се одвојило од главног тока Минхенског удружења уметника како би промовисало и бранило своју уметност суочену са оним што су сматрали званичним патернализмом и његовом конзервативном политиком.[12] Деловали су као задруга, користећи свој утицај да би осигурали економски опстанак и добили наруџбине. Удружење се поново поделило 1901. године, када су неки незадовољни чланови формирали групу Фаланга (нем.Phalanx), чији су оснивачи били: Василиј Кандински (рус.Василий Васильевич Кандинский; 1866 — 1944), Ролф Ницки (нем.Rolf Niczky; 1881 — 1950), Валдемар Хекер (нем.Waldemar Hecker; 1873 — 1958) и Вилхем Хускен (нем.Wilhelm Hüsgen; 1877 — 1962). Још један раскол се догодио 1913. године, оснивањем Нове Минхенске сецесије. Данас, основни циљ овог удружења јесте промоција и омогућавање излагања у регионалном и међународном контексту, пре свега за своје чланове.[13]
^Првобитна Академија је основана 1696. године као Академија уметности Прусије (нем.Preußische Akademie der Künste) у Берлину (за: сликарство, вајарство и архитектуру) и једна је од најстаријих културних институција у Европи. После уједињења Источне и Западне Немачке1993. године уједињене су и две тадашње акдемије у једну Берлинску академију уметности.[15]
^Почасни гроб је посмртно почасно признање које додељују одређени немачки, швајцарски и аустријски градови неким својим грађанима за изузетне заслуге или достигнућа током живота.[22]
^Галерија је сада позната под именом Стара национална галерија (нем.Alte Nationalgalerie),[29] како би се разликовала од Нове националне галерије (нем.Neue Nationalgalerie), отворене (15. септембра1968. године)[30].
^Sprungala, Martin (2006). Historisches Ortsverzeichnis der Provinz Posen und der Wojewodschaft Poznan (Posen) (Monographie) (на језику: German, енглески и Polish). Dortmund: Selbstverl.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
^Neumann, Manfred (2003). Maximilian Harden (1861 - 1927) (на језику: German). Koenigshausen + Neumann G. ISBN978-3826024092.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
^Brocke M, Carlebach, J, ур. (2009). Biographisches Handbuch der Rabbiner Teil 2, Die Rabbiner im Deutschen Reich 1871–1945 (на језику: Deutsch). München: Saur. стр. 2342. ISBN978-3-598-24874-0.CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
^„Ehrengrabstätten”. www.berlin.de (на језику: немачки). 2025-05-06. Приступљено 2025-05-08.
