Личне заменице![]() обавезне личне заменице у некадашњим језицима заменице нису биле обавезне Личне заменице су подгрупа заменица која постоји у свим природним језицима. Личне заменице означавају лица (прво, друго и треће). Оне су једини начин означавања првог и другог лица, а у трећем лицу замењују именице. УпотребаПо начину употребе заменица језици се могу поделити у две групе:
Тек мали број језика у свету не омогућава изостављање заменица, али је занимљиво да их у Европи има доста: сви германски језици и француски. У српском језичком стандардуКатегорију лица имају личне и присвојне заменице, те глаголи, док се она више не лучи у показним заменицама. Категорија лица може се јавити у једнини и множини. Битна особина заменица је појављивање скраћених (енклитичких) облика у многим падежима, при чему скраћени облици долазе на друго место у реченици по правилном редоследу речи. Облици
ПравилаАко говоримо о ненаглашеном облику, обичан облик трећег лица једнине женског рода у акузативу једнине је ју, а не је. Облик ју се може употребљавати и ради избегавања понављања истог слога, на пример:
Акузатив једнине личне заменице он може гласити и њ уз предлоге кроз, над, под, пред, уз који добивају покретни самогласник а.
Наглашени облици се употребљавају кад су у супротности један према другом, ради истицања или иза неких предлога:
За разлику од неких других језика (на пример енглеског), у српском језику се заменице не морају наводити уз глаголске облике, а ако се наводе, то је ради истицања.
ПравописЛичне заменице се могу писати великим почетним словом ако се односе на Бога:
У дописивању с појединцима, лична заменица ви се у свим својим облицима може писати великим словом.
Али ако се обраћамо већем броју људи, заменица се пише малим словом:
ВезеЛитература
|
Portal di Ensiklopedia Dunia