Логор Вилина ВласВилина влас био је логор за силовање активан током рата у Босни. Служио је као један од главних заточеничких објеката у којем су чувари затворенике премлаћивали, мучили и убијали, а жене силовали током масакра у Вишеграду током рата у Босни 1990-их. Налази се око четири километра североисточно од Вишеграда, у селу Вишеградска Бања.[1][2] После рата Вилина Влас је поново отворена као туристички објекат. Локалне власти су се активно супротстављале спомен-обележју и потискивале помињање њихових злочина у некада претежно муслиманском региону.[3] Логор Године 1992. концентрациони логор и логор за силовање у хотелу Вилина влас био је један од главних заточеничких објеката на подручју Вишеграда.[2] Основао га је Ужички корпус крајем априла 1992. и одиграо је значајну улогу у етничком чишћењу несрпског становништва овог подручја.[2] Хотел је служио као "бордел".[2] Бошњачке жене и девојчице, међу којима многе још нису имале 14 година, у логор су довели полицајци и припадници паравојних група Бели орлови, Аркана и Војислава Шешеља [2] Милан Лукић, вођа локалне групе паравојних формација које се називају Бели орлови, Осветници или Вукови, основао је свој штаб у хотелу Вилина влас, једној од различитих локација где су били заточени локални Бошњаци. Група, повезана са локалном полицијом и српским војним јединицама, играла је истакнуту улогу у етничком чишћењу Вишеграда, починивши бројне злочине укључујући убиство, силовање, мучење, премлаћивање, пљачку и уништавање имовине.[4] Многа силовања на подручју Вишеграда су наводно почињена на очигледно систематски начин. У извјештајима Комисије експерата Уједињених нација Савету безбједности (Комисија Басиоуни) наводи се да су жртве сакупљане и транспортоване на места попут Вилине Влас и Хотела Вишеград, очигледно у сврху заточења и силовања.[5] У једном извештају Басиоунијевој комисији процењује се да је 200 жена, првенствено Бошњакиња, било заточено у Вилиној Власи и сексуално злостављано. Хотел је био познат као место где су биле заточене само младе, лепе жене, а у сведочењу Басиоунијевој комисији се тврди да су жене доведене у овај логор биране да рађају „четничку” децу и да су пажљиво „одабране”.[2] Тврдило се да су млађе девојке одвођене у хотел, док су старије жене одвођене на друге локације, као што су напуштене куће, где су силоване. Сматрало се да број и доследност извештаја пружају разумну потврду да се велики број силовања заиста догодио у хотелу.[5] Затвореници су више пута силовани и тучени пендрецима.[2][6] Многе жене су убијене, док су друге прогнане, полуделе или су себи одузеле живот.[2] Преживело је само неколико затвореница – мање од десет према Удружењу жена жртава рата, организацији која ради са женама које су преживеле и води кампање за процесуирање починилаца. Већина затвореница је или убијена или себи одузела живот.[7] Тела жртава нису пронађена и наводно су закопана на скривеним локацијама, а затим поново сахрањена.[8] Током масакра у Сјеверину, 16 Бошњака је отео Милан Лукић док је путовао аутобусом из Србије за Босну, који су одведени у Вилину Влас, где су мучени и убијени.[9] Логор је на крају затворен када се за његово постојање сазнало изван Босне, а преживели заточеници пребачени у друге логоре. СуђењаМилан Лукић је проглашен кривим за стријељање заточеника у логору.[10] Он није оптужен за силовање иако је и то добро документовано.[7] Председница Удружења жена жртава рата Бакира Хасечић оштро је критиковала Међународни кривични суд за бившу Југославију у Хагу јер није уврстио силовање међу оптужбе против Милана Лукића када је изведен пред суђење.[7] Једна преживела жена пријавила је да ју је Лукић силовао неколико пута док је била заточеница у хотелу.[7] Оливер Крсмановић је оптужен за силовање и тешко сексуално злостављање заточеница Бошњакиња у Вилиној Власи, као и за масакр 70 Бошњака у селу Бикавац.[11] Ристо Перишић, начелник полиције и члан Кризног штаба, наводно је помагао у мучењу, силовању и погубљењу заточеника у Вилиној Власи.[12] Душко Андрић, директор Вилина влас, пријављен је као један од починилаца силовања у хотелу.[12] Душко Андрић је пензионер који и даље живи у Вишеграду. Никада није оптужен ни за какав прекршај. Уметност и култураБоравак у Вилиној Власи током посете Вишеграду инспирисао је аустралску уметницу перформанса Ким Веркоа за рад „Седам километара североисточно: Представа о географији, туризму и зверству”.[13] Године 2013. објављен је филм Јасмиле Жбанић и Ким Верко За оне који не могу да говоре. Филм показује како се стравични злочини почињени над женама у Вилиној Власи и данас гурају под тепих, док починиоци остају некажњени, а хотел ради као да се ништа није догодило. Такође погледајтеРеференце
Спољашње везе
|
Portal di Ensiklopedia Dunia
