Малајско-полинежански језици
Малајско-полинежански језици су највећа грана породице аустронежанских језика, која обухвата 1.236 језика класификованих на бројне језичке групе и подгрупе. Говоре се углавном по острвским државама југоисточне Азије и Океаније: Индонезија, Малезија, Источни Тимор, Самоа, Нови Зеланд, итд. Изузетак је малгашки, који се говори на Мадагаскару, у Африци. Класификација филипински борнејски сундско-сулавески средњо-малајско-полинежански јужнохалмахерско-западноновогвинејски океански језици Веза са аустронезијским језицима ТајванаУпркос малом броју особина које деле са источноформожанским језицима (као што је стапање пра-аустронежанских *t и *C у /t/), нема убедљивих доказа који би ближе повезали малајско-полинежанске језике са било којом од основних грана аустронежанских језика са Тајвана.[2] Унутрашња класификацијаМалајско-полинежански језици се састоје од великог броја малих локалних кластера језика, при чему су изузетак океански језици, једина велика грана која је опште прихваћена; прајезик пра-океански је реконструисан у свим аспектима своје структуре (фонологија, лексика, морфологија и синтакса). Све остале велике групе језика унутар малајско-полинежанске гране су контроверзне. Најзначајнији предлог за унутрашњу класификацију малајско-полинежанских језика дао је Роберт Бласт, који је представио неколико радова у којима заговара поделу на две основне гране западно-малајско-полинежанску и средњо-источно-малајско-полинежанску.[3] Средњо-источно-малајско-полинежанскa грана је широко прихваћена као подгрупа, иако је истакнут један број примедби којима се оспорава њена валидност као генетске подгрупе.[4][5] Са друге стране, за западно-малајско-полинежанску грану већина аутора данас (укљ. самог Бласта) сматра да је то збирни назив, којим су обухваћене групе које не припадају средњо-источно-малајско-полинежанској грани, другим речима није генетска подгрупа. Узевши у обзир средњо-источно-малајско-полинежанску хипотезу, малајско-полинежански језици се могу поделити на следеће подгрупе (предлози већих подгрупа су дати ниже):[6]
Положај насалског језика (којим се говори на делу Суматре) је још увек нејасан, он дели већи део своје лексике и фонолошке историје са лампуншким или реџаншким језиком.[7] Малајско-сумбавски (Аделар 2005)Постојање малајско-сумбавске гране језика предложио је Аделар (2005), на основу лексичких и фоночошких доказа. Ова грана обувата малајско-чамске, балијско-сасачко-сумбавске језике и мадурски и сундски језик.[8] Ширесеверноборнејски (Бласт 2010; Смит 2017, 2017a)Ширесеверноборнејска хипотеза, уједињује све језике са Борнеа сем баритских језика са малајско-чамским језицима и реџаншким и сундским језиком у једну подгрупу. Први ју је предложио Бласт (2010), а касније ју је надоградио Смит (2017, 2017a).[9][10][11]
Због укључивања малајско-чамских и сундског језика, ширесеверноборнејска хипотезе није компатибилна са Аделаровом малајско-сумбавском хипотезом. Последично, Бласт изричито одбацује постојање малајско-сумбавске подгрупе. Ширесеверноборнејска подгрупа је заснована искључиво на лексичким доказима. Према Смиту (2017)На основу предлога који је првобитно изнео Бласт (2010) као проширење ширесеверноборнејске хипотезе,[9] Смит (2017) уједињује неколико малајско-полинежанских подгрупа у „западноиндонежанску грану”, на тај начин значајно смањујући број основних грана малајско-полинежанских језика.[10] Основне гране малајско-полинежанских језика према Смиту (2017):[10]
Едвардс (2015)[13] тврди да је енгански основна грана малајско-полинежанских језика. Међутим, ово Смит (2017) оспорава, према њему енгански је доживео велике унутрашње промене, а раније је био много сличнији другим суматранским језицима са Суматре. Додатно, према Риду (2013)[14] атски (инати) је такође основна грана малајско-полинежанских језика. Сржно-малајско-полинежанскиЗобел (2002) је предложио постојање сржно-малајско-полинежанске подгрупе, на основу претпостављених заједничких иновација (аустронезијско поравнање и синтакса) присутних широм Индонезије изузев великог дела Борнеа и северног Сулавесија. Ова грана укључује језике Великих Сундских острва (малајско-чамски, северозападносуматрански, лампуншки, сундски, јавански, мадурски, балијско-сасачко-сумбавски) и већег дела Сулавесија (целебешки, јужносулавешки), као и палаучки, чаморски и средњо-источно-малајско-полинежанске језике.[15] Ова хипотеза је један од малог броја покушаја повезивања одређених западно-малајско-полинежанских језика са средњо-источно-малајско-полинежанским језицима у вишу међугрупу, али је привукла мало пажње других аутора. Референце
|
||||||||||||||||||
-en.svg)
Portal di Ensiklopedia Dunia
