Манастир Крепичевац
Манастир Крепичевац (Црноречки) припада Епархији тимочкој Српске православне цркве. Налази се четири километра северно од села Јабланице у клисури Радованске реке. Манастир је посвећен Успенију Пресвете Богородице (28/15 август).[1] Положај и окружењеМанастир Крепичевац се налази на путу који од бољевачке стране Ртња води према Јабланици, на једном потпуно неодређеном месту и само на њему, налази се половина путоказа исписаног руком и масном фарбом са назнаком: Крепичевац. Неких ранијих година постојала је и друга страна истог путоказа и на њој је писало: Грозничевац.[2] Око њега се налази 12 манастирских извора концентрисаних на малом простору (око 1000 m²) чија је вода давних дана оцењена као лековита и окрепљујућа.
Око 600 метара даље, лево од путоказа, за манастир налази се Грозничевац, јако врело из којег село Јабланица пије воду, али на које не упућује никакав знак и чије се слике не могу наћи нигде на интернету или у некој другој врсти јавног оптицаја. И док се многе воде и места настала у њиховој близини зову истим именом – Грозничевац (у Босни и Херцеговини код места Даковићи, у Србији код Пирота, код Ужица, у Кучајским планинама), Крепичевац је неочекивано редак топоним.[3] Између ова два места – левог Грозничевца и десног Крепичевца (гледано низводно) – протиче Радованска река која се врло брзо потом састаје са Црним Тимоком.
Предање о називу манастираЗашто цркву и то место називају Крепичевац“ забележила је овако Мирослава Николић 1955. године по причању Бојке Радосављевић из Бољевца, тада старог 63 године:
По другој народној причи, манастир се преместио из атара Малог Извора када се млада породила у цркви за време венчања (у чланку се манастир назива "Крупичевац").[4] Прошлост манастираЗа ктитора се сматра жупан Георгије, Јанов син, који на ктиторској композицији држи модел цркве, до њега је жена Зора, а до ње син Манојло. За Георгија се сматра да је унук Радул бега (1499 — 1508. године). Време изградње се везује крај 15. век и почетак 16. века. Ретки су историјски списи о овом манастиру. Као активан се спомиње 1761. и 1780. године. М. Ђ. Милићевић у 19. веку помиње живопис унутар цркве из 1761. године, и да се испод њега виде фреске из непознатог доба. Између зидања Крепичевца и оближњег манастира Лапушње није протекао дужи временски период, и претпоставља се да оба манастира имају исте ктиторе. Почетком 19. века Хајдук Вељко са кнезом Милисавом поставља за старешину манастира Јеромонаха Акакија са Свете горе, који 1809. године постаје и игуман манастира о чему сведочи запис у једној богослужбеној књизи. Заједно са манастиром у Грлишту спада у најупорнија места у борби против Турака у данима Првог српског устанка. Шест монахиња и седам искушеница из манастира Кувеждин премештено у овај запустели манастир у тимочком владичанству 1930. године. Монахиња, и каснија игуманија манастира Ангелина Личанин (световно Видосава), која је за обнаву манастира, продала је своје две куће код палате Албанија у Београду и тим новцем подигла конак за сестринство, сахрањена је у манастирској порти 1969. године.[5] АрхитектураЦрква манастира подигнута је на старијем црквишту и представља омању грађевину са тролисном основом. Настала је под утицајем архитектуре моравске школе. Зидана је од камена и омалтерисана. ЖивописФреско–сликарство је веома вредно па се сам манастир убраја међу значајније споменике културе. Површина преосталог фреско-сликарства у манастиру је скромна и потиче из прве половине 16. века. Сачувана је једна од најкаснијих средњовековних ктиторских композиција у Србији. Налази се на северном зиду припрате, у првој зони. Личности су обучене у богати костим свога доба. Лик ктиторове жене Зоре представља је као умну и одважну. Он се у антологији српских историјских портрета својом изузетном ликовном визијом упечатљиво издваја. Натпис крај портрета ктитора гласи Прими моление својего, о пречистаја, малоје сије потштаније Георгија, Јанов син. На необично ретком моделу цркве који држи ктитор, уочава се знатно узвишени део храма. У доњој зони унутар цркве налазе се неколико фигура светитеља, Архангела Михаила, Светог Пахомија, Светог Константина и Јелене и Свете Марије Египћанке. У олтару је композиција Визије Светог Петра Александријског. У припрати се налазе композиције из Христовог и Богородичиног живота. Међу њима се издваја Бекство у Египат. На источном зиду припрате, насликана је композиција Деисис (Христос на престолу, лево стоји Богородица, а десно Свети Јован). На западној фасади се налазе очувани фрагменти фресака говоре да је манастир био осликан и споља. У ниши, изнад уласка у цркву насликано је попрсје Богородице са Христом. Уметничке вредности манастира повећава и розета од белог мермера, украшена флоралним орнаментом у плиткој пластици. Претпоставља се да је била на поду код амвона. Примећује се идентична орнаментика ове розете са оним у овчарско-кабларским манастирима. У наосу у јужном зиду налази се удубљени простор за који се претпоставља да је гроб старца Јосифа, једног од синаита скраја 14. века. ОбновеНе постоји податак када је запустео и зашто. Обновљен је 1679. године. У 18. веку манастир обнавља кнез Голуб из Јабланице. Данас нема житеља, а опслужују га парохијски свештеници. Види јошРеференце
Литература
Спољашње везе |
||||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
