Споменик културе

Споменик културе је непокретно културно добро које сведочи о људској историји, развоју и култури одређеног подручја или епохе, и за чије очување постоји утврђен јавни интерес.^[1] У правном систему Републике Србије, споменик културе је једна од четири врсте непокретних културних добара, поред просторно културно-историјских целина, археолошких налазишта и знаменитих места.^[2]

Дефиниција и правни оквир у Србији

Према Закону о културним добрима Републике Србије, споменик културе је дефинисан као: "грађевинско-архитектонски објекат од посебног културног или историјског значаја, као и његова грађевинска парцела; споменик подигнут лицима или догађајима од историјског или културног значаја; архитектонски објекат народног градитељства; објекат, као и дело ликовне и примењене уметности које је трајно везано за објекат или простор (нпр. фреске, мозаици, камена пластика, витражи)".^[3]

Споменик културе је, дакле, сведочанство прошлих времена и својим изгледом, структуром и садржајем пружа податке о времену свог настанка, начину живота, уметничким стремљењима и историјским околностима. Да би неки објекат или целина добио статус споменика културе, морају се утврдити његове споменичке вредности.

Категоризација споменика културе

У Србији, споменици културе се према свом значају категоришу у три групе:

Споменици културе од изузетног значаја: Највреднија непокретна културна добра која имају посебан значај за историју, културу и идентитет Србије и шире.
Споменици културе од великог значаја: Непокретна културна добра која имају велики значај за одређени регион или област, или за специфичне аспекте културне баштине.
Заштићени споменици културе (или евидентирана културна добра која уживају претходну заштиту): Објекти који поседују споменичка својства, али нису категорисани у претходне две групе.

Врсте споменика културе (према Закону)

Закон о културним добрима прецизно дефинише шта се сматра спомеником културе:

Грађевинско-архитектонски објекти: Ово укључује појединачне зграде (нпр. цркве, манастири, јавне зграде, стамбене куће) или њихове делове који имају посебан културни или историјски значај. У ову категорију спада и стваралаштво баштенске уметности (нпр. историјски паркови и вртови).
Споменици и скулптурална дела у јавном простору: Споменици подигнути у част значајних личности или догађаја, као и друга скулптурална дела која су део јавног простора и имају уметничку или историјску вредност.
Објекти народног градитељства: Примери традиционалне сеоске или градске архитектуре који сведоче о начину живота и градитељским вештинама прошлих времена (нпр. старе куће, воденице, амбари).
Дела ликовне и примењене уметности трајно везана за објекат: Фреске, мозаици, камена пластика, витражи, штуко декорација и други уметнички елементи који су саставни део неког архитектонског објекта.
Археолошка налазишта и предмети пронађени у земљи (покретни налази) третирају се као посебна врста културних добара, иако неки објекти откривени археолошким истраживањима могу бити проглашени и за споменике културе (нпр. остаци античких грађевина). Покретни предмети (нпр. керамика, кованице, накит) обично се чувају у музејима.

Иако Закон о културним добрима дефинише и просторно културно-историјске целине као посебну врсту непокретног културног добра, понекад се и оне у ширем смислу могу сматрати комплекснијим споменицима културе.

Процес утврђивања и заштите

Да би неки објекат или целина добио статус споменика културе, потребно је да надлежна установа заштите (Републички завод или регионални/градски завод) изврши валоризацију и утврди његова споменичка својства. Процес укључује:

Евидентирање и документацију.
Истраживање историјских, уметничких, архитектонских и других вредности.
Доношење одлуке о утврђивању за споменик културе од стране надлежног органа (Владе Републике Србије за добра од изузетног и великог значаја, или локалне самоуправе).
Упис у Централни регистар непокретних културних добара.

Заштита споменика културе обухвата низ мера које имају за циљ очување њихове аутентичности и интегритета, као што су конзерваторско-рестаураторски радови, редовно одржавање, спречавање нелегалне градње или измена, као и промоција и презентација.

Установе надлежне за заштиту

Кључна установа за заштиту споменика културе у Србији је Републички завод за заштиту споменика културе - Београд.^[4] Поред њега, постоји мрежа регионалних, градских и међуопштинских завода који су надлежни за заштиту културних добара на својој територији (нпр. Завод за заштиту споменика културе града Београда, Завод за заштиту споменика културе Крагујевац, Ниш, Краљево, Суботица, итд.).^[5]

Значај

Споменици културе су од непроцењивог значаја за разумевање прошлости, очување културног идентитета и развој културног туризма. Они представљају део националне и светске баштине и сведочанство о континуитету живота и стваралаштва на одређеном простору. Њихова заштита је обавеза друштва према садашњим и будућим генерацијама.