Милован Пејановић
Милован Бата Пејановић (Годијељи, код Шавника, 16. фебруар 1915 — Београд, 1994) био је учесник Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник СФР Југославије. Познат је под псеудонимом Љубо Поповић, који је као оперативац ОЗНЕ и УДБЕ, користио приликом операције хапшења Драже Михаиловића. БиографијаРођен је 16. фебруара 1915. у Годијељи, код Шавника. Гимназију је похађао у Пљевљима, где су му се преселили родитељи. Током студија на Правном факултету Универзитета у Београду, активно је учествовао у револуционарном студентском покрету, због чега је био хапшен и извођен пред Државни суд за заштиту државе. У чланство тада илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљен је 1937. године.[1][2] Током одлсужења војног рока у Југословенској војсци завршио је Школу резревних официра. На Правном факултету је дипломирао 1939, након чега је од 1940. радио као правни реферет Пореске управе у Куманову, где је остао до почетка Априлског рата и окупације Југославије, 1941. године.[1][2] Учествовао је у Тринаестојулском устанку 1941. током кога је био командант Герислког одреда, а потом командир чете у партизанском одреду. Приликом формирања Треће пролетерске санџачке ударне бригаде, јуна 1942. био је њен борац. Током рата у НОВЈ се налазио на дужностима командира вода, командира Пратеће чете, обавештајног официра батаљона и Треће санџачке бригаде, као и обавештајног официра 37. санџачке дивизије. У јесен 1944. прешао је на рад у Одељење за заштиту народа (ОЗН) за Србију, где је најпре био референт, а потом помоћник шефа одсека.[1][2] Од јесени 1945. налазио се у групи оперативаца ОЗНЕ која је трагала за Дражом Михаиловићем и другим четничким командантима. Под псеудонимом Љубо Поповић, адвокат из Београда, успео је да се убаци у илегалну београдску четничку организацију, преко које је успоставио везу са четницима из ваљевског краја. Посредством њих повезао се са Николом Калабићем, командантом Горске гарде, кога је причом о одласку и иностранство, успео да убеди да пође за Београд, где је ухапшен. Након Калабићевог пристанка да сарађује са ОЗНОМ, Пејановић се налазио у групи оперативаца која је преобучена у четнике, заједно са Калабићем, трагала за Михаиловићем. После неколико неуспешних потрага, почетком марта 1946. успели су да успоставе везу са њим и ухапсе га.[1][2] О свом учешћу у овој акцији написао је 1971. књигу Велика игра са Дражом Михаиловићем, коју је објавио под псеуднимом Љубо Поповић.[3] По мотивима ове књиге Синиша Павић је написао сценарио за ТВ серију Последњи чин, која је снимљена 1986. године. На раду у Управи државне безбедности Србије остао је до 1954. када је постао судија Врховног суда НР Србије.[4] Био је активни друштвени и спортски радник, члан Олимпијског комитета и председник Боксерског савеза Југославије.[1][2] Био је ожењен Бранком Принцип, синовицом Гаврила Принципа и рођеном сестром Слободана Принципа Сеље, са којом је имао сина Слободана Пејановића.[5] Умро је 1994. у Београду и сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су Орден заслуга за народ првог реда и два Ордена за храброст.[1] Референце
Литература
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
