Милош Ковачевић (народни херој)

милош ковачевић
милош ковачевић
	Милош Ковачевић
Лични подаци
Датум рођења	1910
Место рођења	Грахово, код Никшића, Књажевина Црна Гора
Датум смрти	26. фебруар 1943. (32/33 год.)
Место смрти	близина Коњица, Независна Држава Хрватска
Професија	војно лице
Деловање
Члан КПЈ од	пре рата
Учешће у ратовима	Априлски рат ; Народноослободилачка борба
Служба	Југословенска војска ; НОВ и ПО Југославије
Херој
Народни херој од	24. јула 1953.

Милош Ковачевић (Грахово, код Никшића, 1910 — близина Коњица, 26. фебруар 1943) био је учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија

Рођен је 1910. године у Грахову код Никшића. У Грахову је завршио основну школу, као и два разреда тада јединствене школе у Југославији, приватне гимназије у Грахову. Њен оснивач, руководилац и професор био је Никола Ковачевић, један од стваралаца и организатора Комунистичке партије Југославије у Црној Гори, касније познати југословенски револуционар. Школа је почела да ради 1922. године и њени ђаци стицали су не само опште знање, већ и знање о класној борби и револуцији. Тако је Милош стекао прва револуционарна сазнања и од тада остао приклоњен идеји комунизма, као и низ других полазника ове школе, не само из Грахова, већ и из других крајева Црне Горе.^[1]

Пошто није имао материјалних услова за школовање, 1927. године, у седманаестој години, ступио је у Подофицирску школу у Билећи и завршио ју са одличним успехом 1930. године. Службовао је у Тузли, Травнику и Требињу. После доласка у Требиње, не само да се нашао у средини где се одвијала политичка активност КПЈ, већ је дошао под утицај познате граховске партијске организације, у којој су изузетно активну улогу имали његова браћа и рођаци. Неколико година помагао је Сави Ковачевићу у организовању партијског рада у билећком и требињском гарнизону. Године 1940, у требињском гарнизону формирана је партијска ћелија, а за њеног прочелника (секретара) био је изабран Милош.^[1]

У Априлском рату, борио се на фронту према Албанији. После слома и комадања Југославије, вратио се у Требиње, одакле је ускоро, због усташког терора, морао с породицом да пређе у Грахово. Активно је учествовао у припреми Тринаестојулског устанка у Грахову, а 17. јула 1941. године, именован је за командира чете у Граховском устаничком батаљону. Та чета је истог дана напала Италијане у Бари Граховској, а 22. јула учествовала у нападу на Грахово, по чијем је ослобођењу затварала правац Грахово-Рисан. После јењавања устанка, Милош је постао члан руководства Барског герилског одреда. Радио је на припремама борбе, као и на сузбијању утицаја петоколонашких елемената.^[1]

Као искусног војника, који се истакао у Априлском рату и у Тринаестојулском устанку, с водом бораца упутили су га на сектор Гацка, како би заједно с око 270 Црногораца и с херцеговачким јединицама учествовао у нападу на окупаторски гарнизон. Истакао се у Пљеваљској бици, где је био заменик командира чете у батаљону „Пеко Павловић“. Пошто је био рањен, враћен је на терен и, до маја 1942. године, радио је у штабу граховског батаљона и у Месном комитету КПЈ Грахово. Ангажовао се на разним војним, политичким и другим задацима, на учвршћењу војних јединица, позадине, народне власти и друштвених организација, те на разбијању пете колоне.^[1]

Када је, 12. јуна 1942. године, формирана Пета пролетерска бригада, био је постављен за заменика командира Прве чете Трећег батаљона. На тој дужности остао је до августа исте године и учествовао у борбама на тромеђи Црне Горе, Босне и Херцеговине, на Зеленгори и на правцу пробоја бригаде за Босанску крајину. До формирања дивизија, најпре је био заменик команданта Купрешког партизанског батаљона, а потом командант Прозорског партизанског батаљона.^[1]

Новембра 1942. године, био је именован за команданта Мостарског батаљона Десете херцеговачке бригаде. Батаљон и Милош су се истакли у заузимању Турбета, у борбама на прузи Сарајево-Босански Брод и у заузимању Жепча. За успех код Жепча похвалио их је Врховни командант Јосип Броз Тито. У нападу Треће дивизије на Прозор, с правца напада Десете херцеговачке бригаде, Милош је први продро са својим батаљоном. После тога, уследиле су изузетно тешке борбе у долини Неретве. Милош је погинуо је у једном од жестоких јуриша против четника и Немаца код Коњица, 26. фебруара 1943. године, на челу батаљона.^[1]