Његова почасна и литургијска титула је гласила: архиепископ цетињски, митрополит црногорско-приморски, зетско-брдски и скендеријски и егзарх свештеног трона пећког.
Биографија
Студент богословског факултета Ристо Радовић око 1964. године.
По повратку у Београд је изабран за декана Богословског факултета и ванредног професора, да би крајем 1985. рукоположен у чин епископа и постављен на катедри епископа банатских са седиштем у Вршцу, одакле је уочи Божића 1991. дошао на Цетиње када бива устоличен за митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског, и егзарха свештенога трона пећког, преузевши титулу којом се прије митрополита Амфилохиja служио владика Василије. Након дуге комунистичке власти многе цркве су биле запуштене, а број свештеника је умањен, а читаве генерације су биле под дејством комунистичке идеологије, тако да је устоличен у тешко време за Српску православну цркву у Црној Гори.[2] Амфилохије је подстакао обнову цркви и манастира и повећао број свештеника.[3] Покренуо је 1992. гласило Црногорско-приморске митрополије Светигора, а покренуо је и широку издавачку активност.[2] Покренуо је и Радио Светигора 1998. године.
Предавао је на Богословском факултету у Београду од 1980. до 2005, када се повукао због мноштва обавеза. Поред теологије и филозофије, бави се есејистиком и преводилаштвом.[2] Владика Амфилохије уредио је зборник Јагње Божије и звијер из бездана 1996,[4] у коме се излаже православна филозофија рата. По први пут у историји његове митрополије, митрополију су 1993. посетила два најистакнутија патријарха, цариградски и руски.[2] Исте године по први пут је Свети архијерејски сабор Српске православне цркве одржан у Митрополији црногорско-приморској.[2]
Митрополит Амфилохије био је други по рангу међу епископима у хијерархији СПЦ, одмах након патријарха српског. Почасни докторат Института Светог Сергија у Паризу добио је у фебруару 2012. године.[10][11]
Због блискости Амфилохија са народом, добио је надимак „Ђед” или „Ђедо” (као заједнички дјед свим верујућим људима) на који се радо одазивао.[12]
У Манастиру Стањевићи је отворена спомен соба посвећена владики Амфилохију. У манастиру је отворена и библиотека са преко 20.000 књига које је владика завештао манастиру.[13]
Новинар Перица Ђаковић је објавио две књиге интервјуа са митрополитом Амфилохијем, „Морачки јасновидац” и „Христос се роди”.[14]
Смрт
Гроб митрополита Амфилохија Радовића у крипти Саборне цркве у ПодгорициПлоча на гробу митрополита АмфилохијаЖивопис сахране митрополита Амфилохија, код његовог гроба
Митрополит је у болницу примљен 6. октобра2020. године због запаљења плућа узрокованог инфекцијом новог коронавируса. Упала плућа била је залечена и вирусна инфекција престала што је потврдио и негативни тест, а забиљежено и званичним лекарским налазом. Опоравак је текао у добром смеру, али нешто спорије него иначе, што је карактеристично за старије пацијенте. Митрополитово здравствено стање се погоршало 29. октобра, када је приликом контролног прегледа примећено да отежано дише уз бол у грудном кошу. Одмах су урађене све анализе. Снимак је показао да је узрок отежаног дисања и бола појава пнеумомедијастинум, који се често јавља у ситуацијама у којима пацијент има осетљива плућа због дужине трајања упалног процеса и који су на кисеоничкој терапији дужи период. Преминуо је 30. октобра2020. у 8:20 часова, у Клиничком центру Црне Горе, после примања причешћа.[15][16] Сахрањен је у криптиСаборне цркве Христовог васкрсења у Подгорици 1. новембра 2020. године.[17][18][19]
Након његове смрти објављена је књига прича, анегдота и легенди књижевника Драгана Лакићевића под насловом „Штап митрополита Амфилохија“.[20]
Новинар Перица Ђаковић је 2022. објавио књигу интервјуа са митрополитом Амфилохијем под називом Морачки јасновидац.[21]
Ставови
Митрополит Амфилохије био је против одржавања Параде поноса у Београду,[22] као и против одржавања исте манифестације у Подгорици, рекавши да су сва таква окупљања „насиље над савешћу огромне већине људи”.[23]
Митрополит Амфилохије је више пута у јавности исказао став о потреби очувања Косова и Метохије у саставу Србије. Такође, отворено се залагао за заједништво Србије и Црне Горе. Те своје ставове је у једном од обраћања у манастиру Морача изразио речима „Косово је жила куцавица Црне Горе и Србије, не само Србије”.[24]
Орден Ломоносова Националног комитета друштвених награда Руске Федерације (2001)
Орден Светог Александра Невског првог степена Руске Академије за безбједност, одбрану и правни поредак (2003)
Орден за вјеру и вјерност Фонда Андреја Првозваног и Центра националне славе Русије (2006)
Орден Светог Кирила Туровског Бјелоруске Православне Цркве (2008)
Орден Светог равноапостолног кнеза Владимира Украјинске Православне Цркве (2012)
Орден Светог архангела Михаила Академије наука из области безбједности из Москве (2013)
Орден у спомен на напоре на добро Свете Цркве поводом 1025-годишњице крштења Русије Руске православне цркве (2013)
Орден Светог Георгија Великомученика и Побједоносца Епархије будимљанско-никшићке (2013)
Орден Краља Петра Друштва за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. год. (2014)
Орден Светог страстотерпца цара Николаја Романова — Међународне награде „Слава Русије” под покровитељством Руске заграничне Цркве (2014)
Орден Светог цара Николаја Романова, руска загранична црква, 2014.[26]
Медаља Јерусалимске Патријаршије поводом 2000 година Хришћанства (2000)
Медаља доброчинства поводом 50 година од упокојења краљице Јелене Савојске (2002)
Медаља Јерусалимске Патријаршије поводом 1500 г. освећења манастира Светог Саве Освећеног (2002)
Медаља Санкт-петербурске православне духовне академије Светога апостола и евангелисте Јована Богослова И степена поводом 30-година архијерејске хиротоније и 25-година служења на катедри Митрополије црногорске и приморске (2015)
Златна медаља Пушкина (2017)
Споменица поводом обиљежавања седамсто година (1296—1996) година Светог Григорија Паламе, архиепископа солунског
Споменица Патријарха константинопољског Вартоломеја 1991. г.
Споменица Патријарха јерусалимског Теофила 2006. г.
Споменица Патријарха александријског Петра VII
Споменица Патријарха московског и све Русије Алексеја II 1999. г.
Споменица Патријарха московског и све Русије Алексеја II 2004. г.
Споменица поводом обиљежавања 1500 година (502—2002) манастира Светог Саве Освећеног
Споменица хиљадугодишњег јубилеја (998—1998) манастира Преподобног Ксенофонта на Светој Гори
Споменица поводом обиљежавања 2000 година Хришћанства
Споменица поводом обиљежавања 1000 година Светог Владимира
Kalezić, Dimitrije M. (1996). „Autokefalistički pokret u Crnoj Gori: Studija iz sociologije religije”. Religija-crkva-nacija: Vreme posle rata. Niš: Jugoslovensko udruženje za naučno istraživanje religije. стр. 108—122.
Маркуш, Јован (2006). „Каталог-диптих епископа и митрополита зетских, црногорских и приморских од 1219. до 2006.”. Православље у Црној Гори. Цетиње: Светигора. стр. 39—86.
.jpg)
.jpg)
