Национална библиотека Британска библиотека у Лондону, највећа на свету _-_Night.JPG) Национална библиотека Кине је највећа библиотка у континенталној Азији. Национална библиотека је тип библиотека успостављен од стране владе као централно место чувања и складиштења информација као и националног ставаралаштва. За разлику од јавних библиотека у националним библиотекама се ретко могу позајмљивати књиге. Често садрже ретка и вредна дела. Националне библиотеке у неким државама имају обавезу да поседује 3 примерка сваке публикације објављене у земљи. Већина националних библиотека је обично препознатиљива по својој величини колекције и изгледу самих зграда у поређењу са другим библиотекама у земљи. Највећи део националник библиотека је настао на основу личних колекција владара или других државних функционера. У античкој Грчкој и Египту постојали су рани варијетети концепта националне библиотеке.[1] Међу ране савремене планове за прављење националне библиотеке убраја се план енглеског математичара Џона Дија који је 1556. енглеској краљици и народу представио своју визију стварања националне библиотеке, што је било одбијено.[2] Националне библиотеке у Европи учествују у пројекту Европска библиотека. ИсторијаПорекло Прве националне библиотеке настале су у краљевским збиркама суверена или неког другог врховног државног органа. Један од првих планова за националну библиотеку осмислио је енглески математичар Џон Ди, који је 1556. представио Мери I Енглеској визионарски план за очување старих књига, рукописа и записа и оснивање националне библиотеке, али је његов предлог није прихваћен.[3] У Енглеској, предлог сер Ричарда Бентлија за изградњу Краљевске библиотеке објављен 1694. подстакао је обновљено интересовање за ову тему. Сер Роберт Котон, богати антиквар, сакупио је најбогатију приватну колекцију рукописа на свету у то време и основао Котонову библиотеку. Након распуштања манастира, многи непроцењиво вредни и древни рукописи који су припадали манастирским библиотекама почели су да се шире међу различитим власницима, од којих многи нису били свесни културне вредности рукописа. Сер Робертов гениј је био у проналажењу, куповини и очувању ових древних докумената.[4] Након његове смрти, његов унук је поклонио библиотеку нацији као њену прву националну библиотеку. Овај пренос је омогућио формирање Британске библиотеке.[5][6] Народне библиотеке Прва права национална библиотека основана је 1753. године као део Британског музеја. Ова нова установа била је прва од нове врсте музеја – националног, који није припадао ни цркви ни краљу, слободно отворен за јавност и са циљем да прикупи све.[7] Темељи музеја леже у вољи лекара и природњака сер Ханса Слоуна, који је током свог живота сакупио завидну колекцију куриозитета које је завештао нацији за 20.000 фунти.[8] Слоунова колекција обухватала је око 40.000 штампаних књига и 7.000 рукописа, као и графике и цртеже.[9] Закон о Британском музеју из 1753. такође је укључио Котон и Харлејан библиотеку. Њима се 1757. придружила Краљевска библиотека, коју су формирали разни британски монарси.[10] Прве изложбене галерије и читаонице за научне раднике отворене су 15. јануара 1759. године,[11] а 1757. године краљ Џорџ II јој је доделио право на примерак сваке књиге објављене у земљи, чиме је обезбедио да се Музејска библиотека неограничено шири.  У Француској, прва национална библиотека била је Библиотека Мазарин, која је настала као краљевска библиотека коју је у палати Лувр основао Шарл V 1368. Након смрти Шарла VI, ову прву збирку је једнострано купио енглески регент Француске, војвода од Бедфорда, који ју је пренео у Енглеску 1424. Збирка је била распршена након његове смрти 1435. године.[12][13] Проналазак штампарства резултирао је покретањем још једне колекције у Лувру коју је наследио Луј XI 1461. године.[14] Франсоа I је збирку пренео 1534. у Фонтенбло и спојио је са својом приватном библиотеком.  Библиотечке збирке су порасле на преко 300.000 томова током радикалне фазе Француске револуције када су заплењене приватне библиотеке аристократа и свештенства. Након успостављања Прве Француске републике у септембру 1792, „Скупштина је прогласила Bibliotheque du Roi националним власништвом и институција је преименована у Bibliothèque Nationale. Након четири века контроле од стране круне, ова велика библиотека је сада постала власништво француског народа.[12] ПроширењеПрва национална библиотека која је основана у Америци постала је Национална библиотека Колумбије коју је 9. јануара 1777. основао Мануел Антонио Флорез, вицекраљ Нове Гранаде, као Real Biblioteca.[15] У новоформираној америчкој републици, Џејмс Медисон је први предложио оснивање конгресне библиотеке 1783. године.[16] Конгресна библиотека је основана 24. априла 1800. године, када је председник Џон Адамс потписао Конгресни закон који предвиђа пренос седишта владе из Филаделфије у нови главни град Вашингтон. Део закона је одвојио 5.000 долара „за куповину књига које би могле бити неопходне за коришћење Конгреса... и за опремање одговарајућег стана за њихово држање“. Књиге су наручене из Лондона, а збирка, која се састојала од 740 књига и три карте, била је смештена у новом Капитолу.[17]  Царску јавну библиотеку основала је 1795. Катарина Велика, у чијој су се приватној збирци налазиле домаће библиотеке Волтера и Дидроа, које је откупила од њихових наследника. Волтерова лична библиотека је и даље један од значајних делова колекције. План Руске јавне библиотеке поднет је Катарини 1766. године, али је царица одобрила пројекат царске библиотеке тек 27. маја [по јулијском 16. маја] 1795. године, осамнаест месеци пре њене смрти. Део одељења за страни језик дошао је из Пољско-литванске заједнице у виду Библиотека Залуских (420.000 томова), коју је руска влада национализовала у време поделе.[18] Књиге на пољском језику из библиотеке (око 55.000 наслова) враћене су Пољској од стране Руске СФСР 1921. године.[19] Иако је Немачка конституисана као држава тек 1871. године, прва национална библиотека је основана у контексту немачких револуција 1848. Разни продавци књига и издавачи понудили су своја дела Франкфуртском парламенту за парламентарну библиотеку. Библиотека, коју је водио Јохан Хајнрих Плат, названа је Реицхсбиблиотхек („Библиотека рајха“). После неуспеха револуције библиотека је напуштена, а залихе књига које су већ постојале биле су похрањене у Germanisches Nationalmuseum у Нирнбергу.[20] Године 1912, град Лајпциг, седиште годишњег сајма књига у Лајпцигу, Краљевина Саксонија и Börsenverein der Deutschen Buchhändler (Удружење немачких књижара) пристали су да оснују Немачку националну библиотеку у Лајпцигу. Од 1. јануара 1913. систематски су прикупљане све публикације на немачком језику (укључујући књиге из Аустрије и Швајцарске). Види јошРеференце
Литература
Спољашње везе
|
||||||||
Portal di Ensiklopedia Dunia
