Непостојаност

Непостојаност (санск. अनित्य anitya; пал. अनिच्चा anicca анића) је једна од три карактеристике постојања према будистичкој филозофији.^[1]

Непостојаност значи да су условљени феномени у константном кретању, појаве које се разлажу и нестају скоро истог тренутка када и настану.^[2] Овај појам припада основној Будиној констатацији: "све су творевине непостојане, све су творевине болне, све су појаве без сопства" (sabbe sankhara anicca, sabbe sankhara dukkha, sabbe dhamma anatta).^[3]

Будисти верују да увид о непостојаности и условљености свих појава ослобађа од жудње за животом, страха од смрти и свих негативних емоција и поступака који уз њих иду.^[4]

"Пролазне су творевине!" (anića vata sankhara) је фраза у земљама теравада будизма којом се објављује смрт вољених бића.^[5]

Етимологија

Пролазност није сасвим адекватан превод палијске речи анића. Значење је нешто шире, те би у целокупни опсег овог појма дошла у обзир и следећа значења: променљивост, несталност, нетрајност, непостојаност, краткотрајност, тренутачност.^[6]

Будино учење

Буда је говорио да "све што нужно настаје, то нужно и престаје".^[7] Посебно је указивао на непостојаност и краткоћу људског живота:

Као што се капи росе на врху танке траве распршавају брзо по појављивању сунца, тако да ништа не остаје, исти је и живот човека, као кап кише он је кратког трајања и пролазан је.^[8]

Буда је учио да увиђање непостојаности води до нирване:

А шта је то погодан пут да се њиме стигне до нирване? Монах види око као непостојано, види облике као непостојане, види свест о виђеном као непостојану, види контакт ока и облика као непостојан, види као непостојан осећај који настаје на основу тог контакта, било да је пријатан, болан, ни пријатан ни болан.^[9]

Буда након тога набраја и осталих шест чула и свест о њима.