Одломци из његових бројних дјела сачувани су захваљујући Оригену, Теодориту, а посебно Јевсевију, из којих је позната суштина његове платонско-питагорејске философије. Нуменије је, као неопитагорејац, покушао да испита узајамну везу између Платона и Питагоре, и њихово свагдашње сагласје са догмама и мистеријама Брамана, Јевреја, зороастријских магова и старих Египћана [1]. Његова намјера је била да поврати праву философију Платона као посредника Сократа и Питагоре, коју је желио да очисти од уплива доктрина Аристотела, стоика и незадовољавајућих објашњења Спеусипа и Ксенократа[2].
Називао је Платона „Мојсијем који говори грчки”. Развио је учење о три бога: Оцу-Благом, Демијургу и Космосу. У психологији се придржавао учења о двије душе у човеку - доброј и злој.
Неоплатонисти су високо цијенили Нуменијева дјела. Амелије, Плотинов ученик, написао је два тома коментара на њих.
